Ona se budi

Osluhni melodične zvuke
Nastajuće dodirom strune
O žice jedne violine
Osluhni melodične zvuke
Oni javljaju se u me
Kao ruke
Tvoje
Nežnije od svile
Osluhni ih tako usnule
Osluhni i sviraj
Sa mnom
Nečujno, u tišini
Sakupimo sav ljubavni raj
Dirke klavira dodirni nežno
Prepustimo se milini

Odsvirajmo opelo
Mučnoj i nepoželjnoj samoći
Tvoji prsti zameniće je
Moje usne pronaći će te
To mi, uvek ćemo moći
Jer umemo voleti se smelo

Usnuli su u prostor

Bez kraja

Bez početka

Bosa su im stopala dodirivala pod

U nedostatku stida

Postadoše nagi

Pogleda punog straha

Ukočenog, bezizražajnog lica

Među drhtavim rukama

Čuvali su vatru

Već dogorelu

Sveću koja tišti mrak

Sveću koja daje strast

Životu

Koja je tištila

Koja je davala

Nekad sve

Životu

Plamen beše miran, jednoličan

Među drhtavim rukama

Počeo se rađati nestanak

Vosak im prekriše dlanove

Napraviše bore

Istrošene linije života

Izgoreće sveća

Nestaće plamen

Zaleđeno srce

Umreće

Sigurno se pitate šta znači ovaj naslov.

Ne mogu tačno da ga prevedem, pa ću ga samo objasniti. To je reč na mom maternjem jeziku, koja označava kada se nekolicina devojaka okupi u kući nečije devojke i štrikaju, heklaju, vezu (ako se tako kaže) i slično. To je uglavnom bila tradicija starijih žena, koja se uglavnom izgubila. Pa, moja drugarica Lidija i ja pokušavamo da to obnovimo! Iako smo osamnaestogodišnje kobile od kojih samo ja umem da štrikam, a Lidija se evo sada muči da pohvata sve što sam joj objašnjavala. I dobro joj ide, s obzirom na moje objašnjavanje!

Evo neke sličice:

Prvi pokušaj - propao.

Drugi takođe.

Treća sreća.

Četvrti put...

Iiiii posle ne znam ni sama koliko puta:

Lidija je uspela!

BRAVO, BRAVO!

Nemam drugačije objašnjenje za svoje snove.

Ne znam ni kako je započeo ovaj poslednji san (jer sam ih sanjala tri u toku noći). Uglavnom, moja mama je gurala ona kolica sa jednim točkom koja su bila ispunjena malim ugljem, a ja sam nosila ogromnu činiju ispunjenu malim ugljem. Negde smo to nosili, sa tačno određenim ciljem, jer nam je za nešto bilo potrebno. Zbunjujuće, ali ne mogu da se setim šta je bila poenta toga. No, nebitno. Onda, dok sam išla, ugledala sam na nebu kao da nešto iz njega viri. Bio je to kao kakvo korenje (ali nije bilo korenje) sačinjeno od (valjda) malih svetlećih zvezda. Brzo sam trčala nazad do travnjaka ispred moje kuće i popela se na klupu i gledala. Nakon toga sam krenula putem koji vodi dalje od kuće (valjda da bih završila započet posao sa ugljem) i iznad ogromne kuće koja se nalazi do naše, uvidela sam opet takve zvezde, u obliku nečeg čudnog (kako mrzim kada se ne sećam). Pokušavala sam da fotografišem, ali kad kod bih fokusirala na te zvezde, oni bi se na fotografijama promenili na polu-novogodišnje kolačiće i polu-plišane igračke. Nakon nekoliko neuspelih pokušaja sam odustala od fotografisanja i tad je došla moja sestra. Zamolila sam je da me fotografiše sa plišanom igračkom i sa jednim drugom V, koji se niotkuda pojavio.

Buđenje.

Weird feeling.