Ona se budi

Sanjala sam noćas (ili bolje rečeno jutros, danas) jedan čudan san.

Bila je to neka pesma. Tačnije samo tri stiha, od kojih se sećam samo jednog...

"Postoji li na ovom svetu prava ljubav?"

Možda će nekad od ovog nastati i jedna cela pesma. Ko zna... 

Njegovo lice mi je dan za danom sve privlačnije.

Ne, to nije ljubav, niti zaljubljenost. Ne bi ni mogla biti, nikad.

Ali...

Svakog puta kad ga ugledam, nešto u njemu privuče moj pogled i moju pažnju. Ne bi trebalo, nikako. Previše je razlika između nas koje život ne bi mogao da prevaziđe. Svesna sam toga, ali ipak ne mogu da zaustavim svoje misli o njemu. Svakodnevno.

Za njega sam samo jedna u većini, devojka u prolazu...

Divim mu se.

Primetila sam njegove rupice u obrazu. Primetila sam ih i u toku prethodnih godina, sigurno, ali sad su me opčinile.

Ne, one nisu od smejanja, već od mrgođenja.

Jesu li zbog toga toliko posebne?