Bićeš samnom pa makar to bilo i sa pedeset godina? Szív, znaš li koliko mi godina patnje preostaje do tad? Ne uspevam da te izbrišem iz sećanja... Sećanja i ne bi bila toliki problem, ali ja ne uspevam da te izbrišem iz srca, ili barem zaledim...
Ne uspevam, nikako.
Prestala sam da pišem poeziju, zbog tebe. Ti, moja inspiracija, počeo si da me ubijaš... Sateravao si me u mrak. Plašila sam se, i još uvek se plašim da otuda nema povratka. Ima li povratka od tvoje ljubavi? Ima li?
Zar je istina da se samo jednom ljubi, kako kaže Čorba?
Meni sve nagoveštava da jeste.
Još pamtim trenutak kada sam te prvi put ugledala. Svaki moj korak... Tvoje namigivanje i osmeh. Szív, od tada... od tog jednog trenutka, nekoliko sekundi... od tog trenutka ja pripadam tebi.
Sve godine koje su prošle od tad... Svi ti meseci, meseci kada sam se radovala što sam u školi, a ne na raspustu... mogla sam te viđati svakodnevno.
Szív, nedostaješ mi.
Nedostaje mi da me neko zove na onakav način, na koji si samo ti znao.
Želim da te zagrlim... kao dete.
Želim da zaspim u tvom zagrljaju. Nikad pre nisam, a tako sam želela. Ti i ja - jedno pored drugog, prituljeni... gledamo zvezde padalice... August je tad bio..?
Bićeš samnom pa makar to bilo i sa pedeset godina? Zašto si mi to rekao? Sada imam nadu, imam tračak svetlosti.
Naša priča neće biti pričica, već roman?.. Zašto si me slagao?
Dođe mi da zaplačem, tako pošteno, zbog tebe, posle toliko vremena.
Ti si moj(e) Szív... Szívem.
Ne volim januar, još manje ponoć Nove godine... Ne volim.
Možda zaista ti, a možda samo ova stvorena slika o tebi, možda sam nešto docrtala nakon ove... ne znam ni kako da nazovem ovu noć.
Druženje je započelo spontano, na tvoji inicijativu... ali ubrzo smo postale nerazdvojne, najbolje prijateljice. Razumela si me, savetovala, tešila me kada je to bilo potrebno. Nedos... Da sada mogu, rekla bih ti ovo naglas, u lice, progutala bih ponos... ali ti nisi tu. Odavno već nisi tu, i nemam apsolutno nikakva prava da te zovem nazad.
Nisam umela da te savetujem, pokušala sam da te razumem, ali moj pokušaj tešenja kada ti je bilo teško je bio... nedovoljan, verovatno. Bila si mnogo zrelija od mene, starija. Moja starija sestra... Mogla sam jedino da ti pružim prijateljstvo. Iskreno prijateljstvo.
Sada, sa ovim mojim društvom se osećam kao neki mali mrav. Devojka koja im služi da se našale na njen račun - uvek, kao što je bilo večeras. Zar im je toliko teško da shvate da me to povređuje, ne mogu ni opisati koliko mnogo... Ali oni i dalje to rade (ne svi, ali ti pojedinci su i više nego dovoljni). Ranije sam se smejala tome, ali sada mi više nije do toga. Sećam se da sam jednom prijatelju koji je zbog slične stvari izašao iz društva, rekla da je njihove šale primao isuviše blizu srca. Suvišno je reći koliko sam pogrešila što sam mu to rekla.
Mia, ti si međutim bila moj zaštitnik. Možda nisi znala koliko si mi značila, možda to nisam dovoljno pokazala... Ali ipak, razlog naše svađe je bio... hm... šta je gluplje od glupljeg? Frizura. A kasnije obostrana neopisiva tvrdoglavost... I nijedna nije znala da razbije hladnoću između nas.
Često sam proteklih godina koristila ovaj citat, u negativnom smislu. Nikad nisam mogla pozitivno sagledati reči iz ove rečenice. Sada to činim - napokon.
Da, kako zamišljate savršen život?
Danas sam nešto sanjarila na ovu temu... Heh, dobro, neću da lažem sebe, uvek sanjarim o nečemu što ima veze sa ovim.
Moj san (ukratko) je da završim ovu svoju srednju školu (neću napisati koju, radi privatnosti), da upišem filološki fakultet (za srpski jezik), verovatno u Novom Sadu, da ga završim u roku od četiri godine (nikako više :) ), da usavršim svoj engleski, nemački, i španski (može i latinski), a naučim francuski i mađarski (može i češki, ionako je sličan mom maternjem jeziku)... O da, znam da sam zaluđenik za jezicima. Ali - koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš, zar ne?
To mi je kao nešto osnovno, najosnovnije.
Maštam o tome da uzmem gitaru u ruke, i vežbam, vežbam, i veeežbam, i naučim da sviram (makar i one najjednostavnije pesme :) ).
Takođe mi je san da upoznam nekog dečka sa krestom, pankera (po ponašanju i razmišljanju) u pravom smislu te reči - ovo mi je neki devojački, tinejdžerski takoreći san.
Volela bih da naučim da heklam i štrikam, da pravim odeću...
O da, umalo zaboravih - fotografija, moj veliki san.
To su kao moji najbitniji ciljevi u životu.
Pored toga, ovi nematerijalni su takođe da nikad ne postanem materijalista, da kao do sad budem zadovoljna postignutim uspehom, ali da uvek težim ka većem... Da zadržim svoje stavove prema prirodi, novcu i korumpiranim ljudima, naravno - da te stavove upotpunjujem, jer učimo dok smo živi.
To bi otprilike bilo to.
Budna sam, i malim, ali sigurnim koracima krećem ka ostvarivanju svojih snova.
Jedan od mojih ludačkih snova je da napišem roman... :)
Iskreno, hemija mi nije omiljen predmet, ali današnja tema me je jako zagolicala. Trebalo bi sve ljude na svetu. Ne dajte da vas uvuku u njihovu mašinu. Zaista bih želela da čujem vaše mišljenje o ovome...
Danas smo na času hemije pričali na temu pesticida.
Kada je profesorka pitala da li smo za ili protiv pesticida, rekla sam ne. Zašto? Jer ne odobravam korišćenje hemijskih supstanci u prirodi. Neki pesticidi koji nisu štetni bi mogli da prođu (ali smatram da takvi ne postoje, svaki prouzrokuje nešto kad-tad).
Profesorka je izjavila da je ona za pesticide. Pitala sam je zašto... Njen odgovor je bio da ljudi koristeći pesticide uštede mnogo vremena nego kada bi kao pre nekoliko godina uzeli motiku u ruke i otišli na njive. Slažem se, to je istina, ali ni to me ne bi ubedilo da je korišćenje pesticida u redu.
Oni su štetni za prirodu (biljke, makar i one nepoželjne, životinje, vodu, vazduh. zemljište, pa čak i ljude - možemo zaključiti da su štetni za celu planetu Zemlju). Mislite da preterujem? Evo i razlog mog straha - korov i neke štetočine će kroz nekoliko godina razviti svoje organizme, i ti pesticidi koji se koriste danas prestaće da deluju. Naučnici će smišljati nove i nove vrste pesticida, sa sve jačim dejstvima, uništivačkim, naravno. Pa sad sami zaključite do čega će nas to dovesti. Nauka se brže razvija od ljudskog organizma (i razuma :) ).
Sve u svemu, moj dragi prijatelj, koji je pričao o svemu ovome, je pomenuo kompaniju Monsanto. Nikad ranije nisam čula za nju. Osnovana je samo nekoliko godina pre mog rođenja, kako sam sad saznala. Na sreću sad nas je i profesorka podržavala u "anti-pesticidnim idejama." Spomenula nam je jedan dokumentarni film koji se zove: Svet prema Monsantu (imate ga na youtube-u u osam delova, TOPLO VAM PREPORUČUJEM DA ODGLEDATE - biće to korisno iskorišćeno vreme).
Ja sam devojka sa sela (ok, ovo je varoš, ali to je sad irelevantno) i već imam do neke mere izgrađen svoj stav o ovome... ali me interesuje šta vi (pretpostavljam da ovde ima puno ljudi iz malih ili velikih gradova) mislite o tome.
Naravno, zanima me i mišljenje ljudi koji ne žive u gradovima, već na selima.
Da, ovaj članak sam svrstala pod temu Ekologija, ali mislim da je novac ključan u ovom problemu. naravno, ne pričam o novcu kao novcu - papiru, već o ljudskoj pohlepi.
