Ona se budi

Vratile su se uspomene.

Neko vreme nisu bile prisutne... ali opet su tu.

I šta ću drugo nego da tugu utopim u muzici... 

Neko mi je rekao da ljudi uglavnom uvek nose masku.

Maska đaka, profesora, direktora, bezosećajne osobe, hrabre osobe...

Koju masku nosim danas?

Ako tako gledamo, da li mi imamo svoje pravo lice? Ako pretpostavimo da ja imam masku odlične učenice, kćerke, sestre, dobre prijateljice, neprijatelja, hrabre osobe, za neke čak i masku bezosećajnosti... I još tonu drugih maski različitih osobina...

Koje je moje pravo lice?

Da li možemo da uzmemo komadiće iz različitih maski i napravimo jednu? A šta ako je neka maska lažna?  Da li će i naše JA biti lažno?

Koje je ustvari naše pravo JA kada nas svaki čovek vidi na drugačiji način?

Zašto jednostavno ne izaberem neku prijatnu masku? Ali ne, ja moram biti posebna, moram udaljavati ljude od sebe...

Zašto sam tako prokleto tvrdoglava?! I imam neprelomiv ponos. Zašto?!

Da li je čak i to neka vrsta maske?

Kada će se pojaviti neko ko će videti šta me muči i pred njim više neću morati da nosim odbrambeni štit? Hoće li se taj neko vratiti? Ili će doći neko drugi?

Volela bih da znam to. 

Potukla sam se.

Martinkama u zube! Ili između nogu, svejedno. 

Tako je to kada izabereš loše vreme za šetnju sa najboljom drugaricom. I baš u to vreme naiđe neki pijanica koji te pomeša sa nekom devojkom koja mu je sinoć u diskoteci psovala mrtvu majku. Da se razumemo - bio je pijan kao letva.

Zgrabi mene čovek i počeo da me vuče prema drugoj strani ulice... Mislila sam prvo neko iz mog društva želi da me baci u sneg (tipično za njih), ali onda sam osetila onaj odvratni smrad alkohola koji je dopirao iz njegovih usana. Okrenuh se i ops, apsolutno nepoznato lice. Nikad ga pre u životu nisam videla.

Počeo je da viče na mene, zašto sam mu vređala majku koja mu je mrtva. Idemo u sud - rekao je.

Pijani magarac!!!

Gde bre magarac, magarac je još i lepa životinja.

Pijani stvor!!! Debil.

Prvo sam ga šutnula između nogu. Martinkama. Videlo se - zabolelo ga je. Pa gde i ne bi? (haha) Ali stegnuo mi je samo jače ruku i još je više počeo da viče. Onda sam ga pesnicom nekoliko puta udarila u facu. Još gore, počeo je i on mene da udara. I posle sam popizdela i počela sam ga šutirati gde sam stigla.

Ljudi su prolazili, kao da se ništa nije dešavalo. Moglo se završiti ovo i drugačije, ali na moju veliku sreću, šetali su jedan starac i starica, i zaustavili se pored nas i smirili ga samo toliko da mi pusti ruke.

Brzo sam sa drugaricom otišla dalje. I prošlo je neko vreme dok jedna od nas nije progovorila.

 Lidija - moja najbolja drugarica, mi je rekla da mu je videla krv na usni.

Braaaavo ja!!!  Ponosim se sobom!

Srećom sam se kao mala družila sa dečacima i naučila sam da se veoma dobro branim. I da, jedan veliki poljubac mojim martinkama. 

Sanjala sam noćas (ili bolje rečeno jutros, danas) jedan čudan san.

Bila je to neka pesma. Tačnije samo tri stiha, od kojih se sećam samo jednog...

"Postoji li na ovom svetu prava ljubav?"

Možda će nekad od ovog nastati i jedna cela pesma. Ko zna... 

Ne, neću otići na fejsbuk. Neću ga ponovo aktivirati...

A tako mi je privlačan sad.

Želim da znam da li je stavljao neke pesme koje imaju veze samnom... Šta se dešava sa njim, kako je... Njegove slike.

Ali ne smem!

Sanja, brže ćeš zaboraviti ako prekineš svaki kontakt sa njim.

Izdrži. Još samo malo. Malčice.

Neka prođe ova noć i posle će sve biti u redu.