Volim, po prvi put volim. Iskreno, suludo, jako, sebično.
On je neko ko je pored mene u dobru i zlu, neko na koga se mogu osloniti u svakom smislu, neko ko čini da mi zablistaju oči kada ga vidim, neko poseban... Zašto sam potisnula sva ta osećanja kada sam uvidela da je uvek tu? Možda zbog toga što sam bila sigurna da je ljubav jedino što treba da dvoje ljudi uspeju da budu zajedno.
Zašto sam otvorila oči tek, tj. zašto mi je on otvorio oči tek sada kada može svemu biti kasno? Sada kada je postao hladan prema meni. Hladan, kao što sam ja u mnogim trenucima bila prema njemu. Ne želim to, to me ubija.
Sada, kada sam razbistrila glavu, shvatila sam u čemu sam grešila i šta je to polako ubijalo ljubav.
Želim da budem pored tebe kada ti budem bila potrebna, želim da te tešim kada ne budeš srećan, želim da se smejem zajedno sa tobom nekim glupostima koje radimo ili vidimo, želim da i dalje mogu da spavam u tvom naručju, da te gledam tek probuđenog... Želim da sukobljavamo naša mišljenja, da raspravljamo o nekim 'svetskim stvarima'. Želim da te ljubim i da se držimo za ruke... Želim da mi pobegneš dok šetamo, pa da moram da te stignem i da...
Želim da te zagrlim, i nikad ne pustim.
I da te volim, kao da postojimo samo mi.
Ako sam ranije mislila da si ljubav mog života, neka sam. Sada ne mislim, sada svaki delić, svaka ćelija u mom telu viče da si mi potreban, da si onaj koga želim pored sebe.
I spremna sam, spremna sam da se borim do poslednjih atoma svoje snage da se tvoja ljubav ne ugasi.
"Ne želim i ove noći da zaspim
Grčevito stežući jastuk,
Pokušavajući da
Prenesem mu što manje boli.
On se svega priseća
Jer kao da živi i oseća,
Kao da kuca
I kao da diše
Sve jače i sve više.
Kao,
A boli, boli..."
ДОСТА ДОСТА ДОСТА СВЕГА МИ ЈЕ ДОСТА
МА НИЈЕ МИ СВЕГА ДОСТА САМО МИ ЈЕ ПРЕКИПЕЛО ОД ИСПАЛА КОЈЕ ДОБИЈАМ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ
И У СТАЊУ БУНТА САМ И УПРАВО ЗБОГ ТОГА НЕ ПИШЕМ НИКАКВЕ ЗНАКОВЕ ИТЕРПУНКЦИЈЕ И СВЕ ВЕЛИКИМ СЛОВИМА (ОВО ТРЕБА ДА СХВАТИТЕ ТАКО ДА САМ ЗАИСТА ИЗНЕРВИРАНА)
ЈЕБЕНО МЕ ЈЕ СМОРИЛО ДА ДОБИЈАМ ИСПАЛЕ У ПОСЛЕДЊЕМ МОМЕНТУ БИЛО ДА СУ НАМЕРНЕ ИЛИ САСВИМ СЛУЧАЈНЕ
ПРВО НАЈБОЉА ДРУГАРИЦА А ОНДА ДЕЧКО
КАО ДА СУ СЕ УДРУЖИЛИ
И САД МОРАМ ОВДЕ НА ВАС ДА ВИЧЕМ КОЈИ МИ НИСТЕ НИШТА СКРИВИЛИ ДА БИХ СМИРИЛА СТРАСТИ ЗА ЊИХ
НЕ ЖЕЛИМ ДА ВРАЋАМ ИСТОМ МЕРОМ ЈЕР БИ ОНДА СВЕ ОТИШЛО У КУРАЦ
И ЈЕБЕНО МРЗИМ ЈЕБЕНИ КОМПРОМИС
И ПУКЛА САМ
СТВАРНО
ПУКЛА САМ
И ШТА САД
ЈА УВЕК ТРЕБА ДА НАЂЕМ ЈЕБЕНО ВРЕМЕ КАДА СВИМА ОДГОВАРА И ДА ИСПОШТУЈЕМ ТО МАКАР УСТАЛА РАНИЈЕ И РАДИЛА НЕШТО ХИЉАДУ НА САТ
И СВЕ ЗБОГ ТОГА ЈЕР МИ ЈЕ СТАЛО ДА ПРОВОДИМ ВРЕМЕ СА ВАМА
И ЗНАМ ДА ЈЕ УЗАЈАМНО АЛИ ЈЕБЕНО МЕ ТЕРАТЕ ДА СУМЊАМ У СВЕ ЖИВО ВЕЋ
И НИУШТА НИСАМ СИГУРНА
И ЈЕБЕНО МОРАМ ДА ПРЕСТАНЕМ ДА КОРИСТИМ ОВУ РЕЧ 'ЈЕБЕНО'
И ПРСЛА САМ
ЗБОГ ГЛУПОСТИ
АЛИ НАКУПИЛО СЕ
УХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХХ
ДА МИ ЈЕ ДА
ДА
ШТА
ЧАК НЕМАМ ЖЕЉУ ДА ОДЕМ НЕГДЕ ДАЛЕКО И ОДМОРИМ
САМО ЖЕЛИМ ДА
НЕМАМ ПОЈМА
МОЖДА ДА ЉУДИ ПОШТУЈУ ПРОКЛЕТЕ ДОГОВОРЕ
ЈЕР АКО НЕЋЕ ОНИ
НЕЋУ НИ ЈА
АХА
А ЗНАМ ДА ХОЋУ
АЛИ ПОПИЗДЕЋУ ЈЕДНОМ ЈОШ ВИШЕ АКО СЕ ДОГОДИ ОВО ЈОШ НЕКОЛИКО ПУТА
"Никад нећу све
Успети да смирим моје демоне
Чак и да могу нећу све
А и када бих у томе успео
Можда бих лошега горим заменио"
***
МОЖЕШ МЕ ЗВАТИ КАКО ГОД ХОЋЕШ,
ЈЕР ЈА НИСАМ ИМЕ!
П.С. Фотке сам фоткала ја пре око два сата. Нису фотошопиране, само сам се играла са фотоапаратом.
И даље не могу да смислим наслов.
До пре недељу дана сам мислила да ћу током прве године факса свакодневно путовати из мог места до Београда. Но, родитељи су ми нашли стан. Још ништа није баш сто одсто сигурно, али највероватније је да ћу већ од прве године живети у Београду, с обзиром да већ имам две опције за стан.
Савршено! Још од уласка у своје бунтовно доба сам желела да живим сама (мислим, са неким, али без родитеља, тј. неких старијих особа). То сам желела из разлога... Па, заправо и није постојао разлог. Није ту била толико присутна жеља за самосталношћу (мада сам одувек била склона томе), колико терање контре.
Како сам све више одрастала и стицала разна животна учења, све сам више схватала да заиста, без присуства ината, желим да се осамосталим. Желим да сама будем одговорна за своје поступке, желим да имам обавезу да сама (пре)живим. Да ми нико други не кува, пере одећу и спрема кућу. И све је супер.
Скоро апсолутно све.
Нисам рачунала само на једну ствар: заједничко одлучивање.
Мој дечко је снужден, јер нећу путовати прве године, да бисмо после живели заједно. И ја не знам шта он заправо о свему томе мисли и у чему је заиста проблем, онај прећутан. Нисам девојка која лумпује по журкицама и вара свог дечка, ту нема шта да се брине. Један једва извучен одговор је био да нећемо толико времена проводити заједно (јер се и сада виђамо само викендом због школе и проклето скупих бусева). Реално, можемо и да се виђамо свакодневно, ако је то проблем. Може било када да сврати код мене пре, или након предавања. Чак и да преспава понекад (понекад због тога јер планирам да ми најбоља другарица буде цимерка током прве године, али ту још ништа није сигурно).
Био ми је једном чак предложио да живим код њега у Панчеву. Иако сам рекла да можда, вероватно хоћу, одмах сам знала да не бих могла. Опет - у циљу да се осамосталим, одласком од родитеља, дошла бих код њега, а он живи са мамом. И опет бих била на истом као и да живим код куће.
Једноставно, сав мој улаган труд у школи је био због тога да имам довољан број бодова, како бих (првенствено) упала на буџет и да ми тако, после моји могу платити стан.
И он је имао неке планове да пређе са мном у БГ, али с обзиром да није на буџету, мама му не може плаћати и то и то. Једино ако би се довољно потрудио...
Мада, ко зна да ли је то прави проблем.
И шта ја могу да одлучујем, кад не могу лепо са сагледам целу ситуацију, јер он ћути.
Ако су моји у ситуацији да ми плате стан - нећу се двоумити. Иако ми је криво због могућих реакција Сзива (мој дечко), не могу да пустим у воду сав свој труд.
А реално - љубав се неће угасити ако се преселим (још ближе њему). Барем не са моје стране. Страхови ће кад-тад морати да буду савладани.
Шта би тек било када бих хтела у Нови Сад? Срећом па ми је свеједно у ком месту ћу студирати.
