Ona se budi

Nisam mislila na to.

Nisam mislila na tebe.

Nisam mislila na sve okolnosti, rasplete, zaplete, pa opet rasplete, zapete, tačke, znakove pitanja... Nisam, izbrisala sam iz sebe svaku sitnicu koja me je na neki način podsećala na tebe.

Prestala sam da te sanjam.

Do pre nekog vremena sam te sanjala, možda čak i svake noći, ponekad se i ne bih mogla setiti određenog sna, ali sam bila sigurna da si ti u njemu bio glavni akter - osećala sam to. Pronašla sam rešenje i za to, jednostavno ignorišem svaku misao o tebi.

Postaju sve manje uporne (misli), može se primetiti.

Radujem se tome, veoma.

Eh sad, zašto se radujem? Zaboraviću te - lepo, zaista lepo, opuštajuće za moje misli, a i život. Neću više da tugujem, možda te se setim samo kada prođem pored naše klupe... Možda ni tad, ko zna šta život donosi...

Ko to može znati...

Eh..

Nisam mislila na to, na tebe, na sve...

Nisam to želela, svim srcem se opirem tome, da premotavam slike, film u glavi, da čitam stare poruke i pisma, da se setim tvojih očiju i tvog blebetanja - neprekidnog. To mi je najdraže, znaš? Jer pored tvog blebetanja i ja počnem da blebećem, a to ne činim često, ne mogu to sa svim osobama. Sa drugima sam previše ozbiljna, sa tobom je sve drugačije. Ne kažem da je lepo, ali jeste drugačije, onako kako ja zamišljam pravu sebe, onu koja želi napolje. Ti si me upoznao sa njom.

I onda je srce zalupalo, onako svo sleđeno. Steglo se, možda je htelo da iskoči kroz prozor automobila, možda je htelo da nestane, da ne ostane ništa od njega, da povrati svoj teško i dugo građeni zid koji je srušila jedna pesma, jedna od toliko puno pesama... Kao da je radio znao.

Negde u ovom vremenu prošle godine, napisao si mi tekst pesme:

Da Bog da stane cijeli svijet

stane bar na tren

da se opet tebi vratim

da me zagrliš k'o dijete

pa nek glavom platim. 

Čini mi se da si napisao i da inače ne slušaš takvu muziku, ali da te ova podseća na mene i da nisi mogao odoleti a da mi ne napišeš... Možda sam ja nešto dodala u mislima, ipak je to bilo pre dosta vremena, ali znam da...

Ne slušam je ni ja, a eto, sad mi je puštena.

Ne volim ovakve spore stvari.

Ne želim da mislim na to...

Da li te neka pesma podseti na mene? Ili si me izbrisao iz sećanja? Da li je moguće izbrisati toliko dugo prijateljstvo... Zar jeste?

Boli me. Ignorišem...

Veoma.

Koliko vremena je potrebno? Obavijam se svojim štitom, stavljam svoju masku na srce.

Nadam se zaboravu.

Ali znam - setićeš se mene kad budem spremna krenuti dalje, i opet će sve početi, kao i uvek...

Završila se pesma.

Neću je pustiti ponovo.

Zaboravljam šta je bilo prethodnih sati.

Uporno ne mislim na to... 

Njegovo lice mi je dan za danom sve privlačnije.

Ne, to nije ljubav, niti zaljubljenost. Ne bi ni mogla biti, nikad.

Ali...

Svakog puta kad ga ugledam, nešto u njemu privuče moj pogled i moju pažnju. Ne bi trebalo, nikako. Previše je razlika između nas koje život ne bi mogao da prevaziđe. Svesna sam toga, ali ipak ne mogu da zaustavim svoje misli o njemu. Svakodnevno.

Za njega sam samo jedna u većini, devojka u prolazu...

Divim mu se.

Primetila sam njegove rupice u obrazu. Primetila sam ih i u toku prethodnih godina, sigurno, ali sad su me opčinile.

Ne, one nisu od smejanja, već od mrgođenja.

Jesu li zbog toga toliko posebne? 

Sinoć negde oko tri ujutro smo dva drugara i ja otvorili diskusiju na gore navedenu temu.

Naš zaključak je bio da je kvalitet uvak bolji, bez obzira na kvantitet, ali možda i grešimo.

Znate li Vi možda neke stvari koje su bolje u kvantitetu a ne u kvalitetu? 

Nekada davno... ustvari, to i nije bilo tako davno.

Živeo je jednom jedan mišić u kući u kojoj je stanovala četvoročlana porodica: mama, tata, brat i sestra. Svakog dana, mišić je gladno, ali nevoljno čekao vreme večere. Svakog dana je to vreme bilo negde oko sedam sati uveče, kada je tata napokon stigao sa posla.

Mišić bi svake večeri posmatrao iz svoje malene rupice dešavanja koja su se ticala atmosfere u ovoj porodici:

Tata sedi za stolom sa mobilnim u ruci. Radi nešto važno, kako on kaže. Na drva će otići posle večere.

Mama, misleći da je svi požuruju, zatvara fioke lupanjem, pravi lom. Na svako pitanje odgovara drekom.

Brat se do večere i ne pojavljuje, u svojoj je sobi - igra igricu, kao i svakog drugog dana.

Sestra dođe da stavi tanjire i pribor za jelo na sto. Posle se vraća knjigama i čeka mamin poziv za tu takozvanu porodičnu večeru.

I tako svakodnevno, mišić gleda iste prizore, čuje iste reči. Hteo bi da pobegne, ali nema gde. Ovo mu je dom, ovde mu je toplo, ovde ima hranu... samo ljubav mu nedostaje.

-Šta ste imali danas za jelo. Upitala je mama tatu u toku večere.

-Pasulj. Odgovori tata.

Naravno, bila je sreda. Sredom skoro uvek imaju pasulj.

Brat je žurio da sve pojede da bi se mogao vratiti svojoj igrici, svom izmišljenom svetu koji mu je bio preči od bilo čega drugog.

Tada mišić krene ispod stola, i zagolica sestru po nozi. Ova već znajući šta je u pitanju, daje mu mrvice hrane koje ne planira da pojede.

Mišić zadovoljan, pruža joj topli osmeh, na koji mu ona uzvraća namigivanjem.

Završavajući sa jelom, sestra dobija naređenje (možda možemo blaže reći - molbu koja mora biti ispunjena) da pospremi sto, opere posuđe i skuva kafu. Sestra odmah krene sa radom da bi što pre završila.

Mišić je prati u stopu.

-Znaš, danas dok sam bila u sedamdeset četvorki, bila je kontrola. Nisam bila otkucala kartu, ali imala sam neku staru i..... Pričala je mama doživljaje koji su obeležili ovaj dan.

Dok joj je tata odgovarao sa: umhm, mhm... Naravno, da očima koje su gledale ekran mobilnog. 

Sestra je u to vreme završavala sa pranjem posuđa.

Mišić joj reče: biće bolje.

-Da, kamo sreće. Odgovorila mu je sestra sa kiselim osmehom na licu.

-Samo veruj.

-Verujem, ali ovo traje dugo. Možda čak i predugo. Nastavila je sestra.

-Ne gubi nadu.

-Sve je već postala navika. Zatvrnula je slavine, i tako završila sve zadatke.

-Vole te. Šapnuo je mišić.

-Znam, ali gde je toplina koju već dugo ne osećam?

Sestra je otišla svojim knjigama, razmišljajući o tome kako ona ovakav život kao njeni roditelji neće imati.

Mišić se vratio u svoju kućicu, pojeo mrvice hrane i tako čekao sledeći dan. Bez ljubavi. 

Znam da ja shvatam pesnike, i znam da protumačim tajne i osećanja iz mnogih pesama, sve te skrivene značaje... Znam, jer se i ja ponekad tako osećam. Ne govorim da sam ja neka pesnikinja, niti da mogu sve zagonetke u svim pesmama odgonetnuti...

Uglavnom, pišem pesme, ali samo onako, kad ne mogu naći bolji način da izrazim osećanja. Imam nekoliko tipa čitalaca:

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, i u pogledu vidim da ih je dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, ali ih nije dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, vide da li se rimuje ili ne i prema tome zaključe da li je lepa ili nije

-oni koji čitajući pesmu ismevaju svaku njenu reč (napr. Pa kako možete pričati o svemu a istovremeno o ničemu)

takođe postoje i oni koji ne pročitaju pesmu, ali oni trenutno nisu bitni za ono što želim da istaknem.

Ovde bih želela da istaknem one koji pesme ismevaju, takođe reči, način na koji su napisane, sve...

Zašto? Ako ti to ne možeš da shvatiš, ili ostavi po strani i ne čitaj, ili ma koliko tebi glupo izgledalo, nekome je duša ostala u toj pesmi.

Zbog toga - pokažite makar NAJMANJE poštovanje prema ovakvim osobama (pesnicima, ili nama - pesnicima u pokušaju), jer verujte, nas i najmanja od najmanjih sitnica koje su vama apsolutno nebitne, može dotaći, pokrenuti, ili odvući u neku tamu.