Nisam mislila na to.

Nisam mislila na tebe.

Nisam mislila na sve okolnosti, rasplete, zaplete, pa opet rasplete, zapete, tačke, znakove pitanja... Nisam, izbrisala sam iz sebe svaku sitnicu koja me je na neki način podsećala na tebe.

Prestala sam da te sanjam.

Do pre nekog vremena sam te sanjala, možda čak i svake noći, ponekad se i ne bih mogla setiti određenog sna, ali sam bila sigurna da si ti u njemu bio glavni akter - osećala sam to. Pronašla sam rešenje i za to, jednostavno ignorišem svaku misao o tebi.

Postaju sve manje uporne (misli), može se primetiti.

Radujem se tome, veoma.

Eh sad, zašto se radujem? Zaboraviću te - lepo, zaista lepo, opuštajuće za moje misli, a i život. Neću više da tugujem, možda te se setim samo kada prođem pored naše klupe... Možda ni tad, ko zna šta život donosi...

Ko to može znati...

Eh..

Nisam mislila na to, na tebe, na sve...

Nisam to želela, svim srcem se opirem tome, da premotavam slike, film u glavi, da čitam stare poruke i pisma, da se setim tvojih očiju i tvog blebetanja - neprekidnog. To mi je najdraže, znaš? Jer pored tvog blebetanja i ja počnem da blebećem, a to ne činim često, ne mogu to sa svim osobama. Sa drugima sam previše ozbiljna, sa tobom je sve drugačije. Ne kažem da je lepo, ali jeste drugačije, onako kako ja zamišljam pravu sebe, onu koja želi napolje. Ti si me upoznao sa njom.

I onda je srce zalupalo, onako svo sleđeno. Steglo se, možda je htelo da iskoči kroz prozor automobila, možda je htelo da nestane, da ne ostane ništa od njega, da povrati svoj teško i dugo građeni zid koji je srušila jedna pesma, jedna od toliko puno pesama... Kao da je radio znao.

Negde u ovom vremenu prošle godine, napisao si mi tekst pesme:

Da Bog da stane cijeli svijet

stane bar na tren

da se opet tebi vratim

da me zagrliš k'o dijete

pa nek glavom platim. 

Čini mi se da si napisao i da inače ne slušaš takvu muziku, ali da te ova podseća na mene i da nisi mogao odoleti a da mi ne napišeš... Možda sam ja nešto dodala u mislima, ipak je to bilo pre dosta vremena, ali znam da...

Ne slušam je ni ja, a eto, sad mi je puštena.

Ne volim ovakve spore stvari.

Ne želim da mislim na to...

Da li te neka pesma podseti na mene? Ili si me izbrisao iz sećanja? Da li je moguće izbrisati toliko dugo prijateljstvo... Zar jeste?

 

Boli me. Ignorišem...

Veoma.

Koliko vremena je potrebno? Obavijam se svojim štitom, stavljam svoju masku na srce.

Nadam se zaboravu.

 

Ali znam - setićeš se mene kad budem spremna krenuti dalje, i opet će sve početi, kao i uvek...

 

Završila se pesma.

Neću je pustiti ponovo.

Zaboravljam šta je bilo prethodnih sati.

Uporno ne mislim na to...