Ona se budi

Sinoć negde oko tri ujutro smo dva drugara i ja otvorili diskusiju na gore navedenu temu.

Naš zaključak je bio da je kvalitet uvak bolji, bez obzira na kvantitet, ali možda i grešimo.

Znate li Vi možda neke stvari koje su bolje u kvantitetu a ne u kvalitetu? 

Nekada davno... ustvari, to i nije bilo tako davno.

Živeo je jednom jedan mišić u kući u kojoj je stanovala četvoročlana porodica: mama, tata, brat i sestra. Svakog dana, mišić je gladno, ali nevoljno čekao vreme večere. Svakog dana je to vreme bilo negde oko sedam sati uveče, kada je tata napokon stigao sa posla.

Mišić bi svake večeri posmatrao iz svoje malene rupice dešavanja koja su se ticala atmosfere u ovoj porodici:

Tata sedi za stolom sa mobilnim u ruci. Radi nešto važno, kako on kaže. Na drva će otići posle večere.

Mama, misleći da je svi požuruju, zatvara fioke lupanjem, pravi lom. Na svako pitanje odgovara drekom.

Brat se do večere i ne pojavljuje, u svojoj je sobi - igra igricu, kao i svakog drugog dana.

Sestra dođe da stavi tanjire i pribor za jelo na sto. Posle se vraća knjigama i čeka mamin poziv za tu takozvanu porodičnu večeru.

I tako svakodnevno, mišić gleda iste prizore, čuje iste reči. Hteo bi da pobegne, ali nema gde. Ovo mu je dom, ovde mu je toplo, ovde ima hranu... samo ljubav mu nedostaje.

-Šta ste imali danas za jelo. Upitala je mama tatu u toku večere.

-Pasulj. Odgovori tata.

Naravno, bila je sreda. Sredom skoro uvek imaju pasulj.

Brat je žurio da sve pojede da bi se mogao vratiti svojoj igrici, svom izmišljenom svetu koji mu je bio preči od bilo čega drugog.

Tada mišić krene ispod stola, i zagolica sestru po nozi. Ova već znajući šta je u pitanju, daje mu mrvice hrane koje ne planira da pojede.

Mišić zadovoljan, pruža joj topli osmeh, na koji mu ona uzvraća namigivanjem.

Završavajući sa jelom, sestra dobija naređenje (možda možemo blaže reći - molbu koja mora biti ispunjena) da pospremi sto, opere posuđe i skuva kafu. Sestra odmah krene sa radom da bi što pre završila.

Mišić je prati u stopu.

-Znaš, danas dok sam bila u sedamdeset četvorki, bila je kontrola. Nisam bila otkucala kartu, ali imala sam neku staru i..... Pričala je mama doživljaje koji su obeležili ovaj dan.

Dok joj je tata odgovarao sa: umhm, mhm... Naravno, da očima koje su gledale ekran mobilnog. 

Sestra je u to vreme završavala sa pranjem posuđa.

Mišić joj reče: biće bolje.

-Da, kamo sreće. Odgovorila mu je sestra sa kiselim osmehom na licu.

-Samo veruj.

-Verujem, ali ovo traje dugo. Možda čak i predugo. Nastavila je sestra.

-Ne gubi nadu.

-Sve je već postala navika. Zatvrnula je slavine, i tako završila sve zadatke.

-Vole te. Šapnuo je mišić.

-Znam, ali gde je toplina koju već dugo ne osećam?

Sestra je otišla svojim knjigama, razmišljajući o tome kako ona ovakav život kao njeni roditelji neće imati.

Mišić se vratio u svoju kućicu, pojeo mrvice hrane i tako čekao sledeći dan. Bez ljubavi.