Njegovo lice mi je dan za danom sve privlačnije.
Ne, to nije ljubav, niti zaljubljenost. Ne bi ni mogla biti, nikad.
Ali...
Svakog puta kad ga ugledam, nešto u njemu privuče moj pogled i moju pažnju. Ne bi trebalo, nikako. Previše je razlika između nas koje život ne bi mogao da prevaziđe. Svesna sam toga, ali ipak ne mogu da zaustavim svoje misli o njemu. Svakodnevno.
Za njega sam samo jedna u većini, devojka u prolazu...
Divim mu se.
Primetila sam njegove rupice u obrazu. Primetila sam ih i u toku prethodnih godina, sigurno, ali sad su me opčinile.
Ne, one nisu od smejanja, već od mrgođenja.
Jesu li zbog toga toliko posebne?
