"Prvi dani januara su mi doneli mnogo boli" - tako si beše napisao pre godinu dana.
Verujem da jesu. I kako su meseci prolazili, sve smo se više udaljavali - radi sigurnosti, valjda... Ipak sam ja živela u svojoj staklenoj kućici sa dečkom koji mi pruža sigurnost. I ipak je bilo kasno kad sam odlučila da sigurnost slomim na komadiće zbog ljubavi koju sam osećala prema Tebi.
Zar za ljubav može biti kasno?
Prvi dani januara mi donose mnogo boli. Donose mi sećanja na Tebe - to je i više nego dovoljno. I dalje Te volim, prijatelju. Kao one noći dok smo ležali pod vedrim nebom. Kao one noći ispunjene ljubavlju.
Živim život ispunjen Anestezijom, i čekam da me neko probudi. Čekam... ali se nadam da ćeš to biti upravo Ti. Jer nada umire poslednja, zar ne?
Na koji način si ti pobegao od osećanja?
