Ona se budi

Sledeće nedelje treba da se vidim sa njim.

Zvaću ga Szív ovde na blogu (mislim da sam ga u nekim prethodnim člancima tako zvala; inače, to je mađarska reč koja znači Srce).

Veoma sam se promenila od našeg poslednjeg viđenja, i fizički i psihički. Više nisam ona devojčica koja nameće sebi vesele boje na oči kada pomisli na njega. Počela sam da gledam na stvari realno. Zašto bih ja "trčala" za njim i bila uvek tu za njega, kad on to ni ne ceni toliko..? Seti me se kada mu ćefne...

Volim ga, i da me pita da budem sa njim, naravno da bih pristala... Naravno, pod uslovom da bude slobodan, jer NIKAD više neću biti treća osoba u nekoj vezi. Takođe me hvata mučnina kada pomislim da sam mu druga opcija.

Sad sam se dopisivala sa jednim mojim veoma dobrim prijateljem (u daljem tekstu Ithil). Pitao mi je kako mi je ljubavni život, jer dugo nismo pominjali tu temu. Rekla sam mu da je sve po starom i da se Szív setio posle tri meseca da mi se javi... Njegov odgovor je bio da zaslužujem bolju osobu.

U teoriji se slažem. Ali ni sa perfektnom osobom ne bih osećala tu nevinu sreću deteta koju osećam kad samo mislim na njega, a kamoli kad ga vidim. Szív.

Takođe mi je Ithil rekao da je Szív ženskaroš koga zanima samo seks.

Pa sve ljude zanima seks... I mene. A to da je ženskaroš... za to mogu staviti ruku u vatru da nije istina (barem ne kada je zaljubljen). I ja sam mislila da je ženskaroš kada sam ga upoznala, nakon naših prvih razgovora i kada mi je nabrojio samo neke od devojaka sa kojima je bio. Srećom, nakon sve dužeg prijateljstva, on je polako skidao svoju masku i pokazao mi je tog Szíva koji itekako može da oseća celom dubinom svoga srca...

Razumem ga i zašto mi se nije javljao od Nove godine...

Ali nikako...

NIKAKO neću razumeti njegovu neodlučnost (ako će i postojati neka).

Sledeće nedelje će sve biti ili crno, ili belo.

Jedan i jedan samo su ponekad dva,

iako nije logično

to je ljubavna matematika.

Napisao mi je poruku.

Nakon dva i po meseca...

Zašto nisam ravnodušna?!

Luda glavo... 

Koliko ga volim... 

            Lepo je biti hrabar, neki ljudi se dive hrabrima… Ako na tren zaboravimo hrabrost koju upotrebljavamo radi srca, a računamo samo hrabrost koja služi za hvalisanje i bezazleno pokazivanje iste, onda da - jesam hrabra, veoma hrabra!

            Jednom sam plovila morem koje je bilo jednom rečju – savršeno. Sunce, poneka ptica koja kad-tad preleti iznad glave i mirni šumovi vode… U blizini je bila obala, uvek jednolična. To se zove odličan život. Da, al’ nekako nije bio za mene. Nemir me je dotakao svojim talasima. U početku nisam bila sigurna o čemu se radi, a onda jedne noći uvideh neku obalu daleko, predaleko od mene. Kroz mrak noći, javila se kao senka koju su kreirale zvezdice tamo gore… Prolazili su tako dani, a kasnije i meseci. Senka je javljala samo noću, preko dana je nestajala, kao da je bežala od sunca, kao da nije želela da otkrije svoj oblik, lepotu… Nisam sumnjala u stvarnost tog ostrva i obale na kojoj bi bila ispunjena moja žeđ za srećom koja ne guši i koja bi ispunila svaku kap u mojim venama adrenalinom. Takođe sam bila sigurna da je to ostrvo oduvek bilo tamo u daljini. Želela sam da isplovim i otkrijem tu lepotu prirode i sve njene osobine, ali sprečavao me je strah od odlaska u nepoznato. Ipak, skupila sam dovoljno hrabrosti da krenem na taj put, na taj put o kojem ništa nisam znala, osim toga da postoji sila koja me vuče na to mesto. Plovila sam tako dugo morem, prošli su dani i noći koji su istovremeno prolazili sve sporije… Polako sam počela gubiti pojam o vremenu, obuzelo me je razočaranje koje se vremenom nastanilo duboko u meni. Za njim je usledila tuga… Prošla sam kroz puno oluja i bura, ali i dalje nisam nalazila svoje pristanište. Čak ga ni danas ne nalazim. Znam da negde tamo postoji to mesto koje me privlači kao što gravitaciona sila privlači sve na Zemlji. Znam, iako ga više ne vidim, iako je ispred mene samo plavetnilo mora i noći. Osećam to i verujem da postoji, čak i danas. Mora da postoji!

            Javljanje istinske hrabrosti u meni je nalik javljanju Halejeve komete na nebu. Ali kada se javi, makar sa zakašnjenjem, odlučna sam u tome da je sledim i krojim svoj put koji će umesto nepoznatog postati poznat.

Bili smo drugi (od ukupno četiri ekipe).

Prva ekipa nas je prešišala za dvadeset bodova... Ali i žiri je bio pomalo nekorektan. No, to sad nije bitno. Znali su više od nas i zbog toga mi nije žao što nismo prešli u sledeći krug. Želim im sreću u sledećim krugovima!  

Ako ništa drugo, naučila sam puno stvari o istoriji naše Vojvodine, koju pre nisam znala (barem ne do određenih sitnica).

E sad, imam vremena da naučim da ŠTRIKAM!!! Jedva čekam da kupim materijal i počnem sa učenjem.

Da, još jedva čekam Van Goga, Bajagu i Zaa!!! Jeeeeej!

Iiii foto-aparat Fujifilm s4000 za koji se nadam da ću kupiti sledeće nedelje. 

Pozdrav.  

Već me je u'vatila trema. Čak i juče sam bila nemirna.

Sutra imam jedno bitno takmičenje iz istorije Vojvodine a tako se plašim da ću zabrljati i upropastiti uspeh ekipe. Učila sam jako puno i većinu informacija znam, ali ipak se nađu stvari koje sam kao nebitne potisla van mozga. 

Nadam se da mi neću zapasti upravo ona pitanja na koje sam odgovor ili zaboravila, ili nedovoljno naučila. Uf...

Sve u svemu, Srećo, poželjna si sutra. Veoma poželjna. 

Kako bih volela da mi jedna posebna osoba poželi sreću... To bi me umirilo barem malo.

Aaaaa!!!

Odoh da spavam... Sutra ujutro ustajem rano da bih stigla da ponovim sve.