Ona se budi

Управо сам прочитала једну новелу. Претпостављам да сте је и ви некад прочитали, највероватније у школи. Но, морам да напишем да је оставила невероватно јак утисак на мене. Како су људи данас туђи једни за друге, и немају времена ни за шта, осим ако то нису они сами.

Ево један одломак, који је (за мене) упечатљиво најтужнији. Наравно, ако не рачунам монолог на крају новеле.

"Туга, стишана за кратко време, јавља се поново и с још већом снагом растрзава му груди. Његове очи узнемирено и мученички  лутају по гомили на обе уличне стране; неће ли се између хиљаде људи хаћи бар једини који би хтео да чује за његов бол. Али гомиле иду и пролазе, не запажају ни њега, ни његову тугу... Тугу, голему, бескрајну... Да му груди прсну, па да је излију, цео свет би поплавила, па опет се не би могла видети ни догледати. Умела је тако да се смести у ништавну љуску да се ни на белом дану не би могла сагледати."

Туга, Антон Павлович Чехов

Ko sam ja?

Ko smo mi?

Ko su oni?

I opet mi je jedna priča uzdrmala misli.

Da li čovek može opstati kao individualno biće koje ne pripada nijednoj formiranoj grupi ljudi? Kada kažem grupa ljudi, pod tim podrazumevam, na primer, razna ljudska opredeljenja što se tiče ukusa (muzika, politika, modni stil, razni hobiji, poslovi itd.), ali i ono što je nepromenljivo (pol, nacionalnost i slično). Dakle, da li možemo da ne pripadamo nijednoj ovakvoj grupi? Naravno da ne. Svako u životu mora da ima ono 'nepromenljivo', tj. da pripada tim grupama ljudi, za koje se najćešće nema mogućnost opredeliti, već je to tako kako jeste.

No, šta je sa našim ličnim izborom? Mislim na grupe koje se formiraju prema našim ukusima. Svako je u životu nekad bio 'štreber', 'panker', 'komunista', 'anarhista', 'hipster', 'fenser', 'demokrata', 'profesor', 'domaćica'... Mogu se pronaći u nekoliko od navedenih reči, a pretpostavljam da će po jedna od ovih reči opisati svakoga ko ovo čita, najmanje jedna. Dakle, svi mi negde pripadamo.

Koliko pripadamo? Koliko je zdravo to, u kojoj meri?

Da dam primer na sebi. Bila sam 'pankerka'. Ljudi su govorili da ako bi pogled mogao ubiti, da bi neki ljudi već bili mrtvi, a takođe mi je bilo rečeno da sam bezosećajna. Svidelo mi se to. Devojka u martinkama, sa lancima na kariranim pantalonama. Delovalo je baš hladno. I želela sam da me ljudi gledaju na taj način. Samo što, ja, Sanja, uopšte nisam takva, ni malo! Sve mi je to bio deo opasnog imidža - devojka koja je nedodirljiva. Imala sam potrebu da odgurujem ljude od sebe.

Svako stvara svoj neki imidž (ne mislim sad samo na ovakav, već na bilo šta), prema tome kako se oseća, ili kako bi želeo da bude viđen.

Da li je taj imidž ono što smo zaista mi? Naše individualno ja?

Ja i dalje ne podnosim nepravdu, laži i prevare. Ne volim dvolične ljude, ne mogu da ih svarim. Ne volim samosažaljavanje. Ne volim glupost, neistinu i isprane mozgove. Volim da radim ono što hoću i osećam! I dalje ne dozvoljavam da mi se suviše približi neko koga ja ne gotivim, jer bih tako zgazila ono svoje "ne volim dvolične ljude". Volim adrenalin, poeziju, znanje. Volim rok, pank, rege, džez, bluz muziku. Volim zvukove klavira i violine zajedno. Volim brzi ritam gitare. Volim svirke, skakanja i alkohol. Volim da menjam frizure. Ne volim strah, mrzim strah. Moje drugo ime je istrajnost. Kada nešto želim, dajem sve od sebe da to i dobijem, i ne povlačim se tako lako! Volim intelektualne razgovore. Mrzim ogovaranja i plitke umove. Obožavam svoje prijatelje, a ljude koji mi nisu po volji maksimalno ignorišem. Volim da volim, volim da patetišem sa mojim dečkom. Obožavam seks. Volim da maštam kako ću uz svog dečka ostariti. Volim zagrljaje. Volim da znam i da mislim. Umem da budem kreativna. I umem itekako da budem hladna kao led. Ali i nežna kao malo mače. Agnostik sam. Ne volim smradpohlepnih ljudi. Ne preferiram materijalno. Želim da živim u drvenoj kućici u nekoj šumi. Želim da putujem. Volim da znam jezike, ali ne umem da akcentujem dobro nijedan. Priroda me očarava. Voda mi je kao drugi dom, mogla bih život provesti u njoj. Osvetoljubiva sam, ljubomorna i tvrdoglava. Teško puštam svoj ponos da nestane. Za ljude koji mi istinski znače bih uradila sve, bukvalno sve.

Pankerka? Ne. Ja sam samo biće koje oseća. Biće koje je nemoguće odrediti jednom rečju.

Mislim da mi više nije potrebna nikakva maska, nikakav imidž da bih radila sve što želim, a da se ne plašim osuđivanja zbog toga.

Dakle, zdravo je pripadati nekoj grupi ljudi. I ne samo jednoj. Zdravo je da znamo da nismo sami i da pored našeg JA, postoji naše MI. Ali, kao i uvek ono ALI. Ne treba da nam život bude zbog toga uvek isti, nikad promenjen, nikad poboljšan. Ne, ne, ne... Treba sazreti, treba uvideti da te maske potiskuju naše JA ako se previše koriste. A ne želimo da se naše Ja zauvek izgubi u nekoj gomili, je l'?

Svako sazri u svoje vreme, kada je spreman. Ja mislim da svakim danom bivam sve zrelija. I uvek treba tako da bude. Nikako drugačije.

Meni se ne sviđa moj stil bloga i videla sam da su neki blogovi ukrašljeni njihovim fotografijama i sve to...

Je l' možda znate kako to mogu uraditi?

Jer ovde kada menjam izgled bloga vidim samo ono što je već ponuđeno, ali nigde ne vidim opciju da napravim svoj originalni izgled bloga.

Bila bih vam zahvalna ako mi možete pomoći.

Kako i može dan da bude dobar kad se morate probuditi u šest sati, a uspeli ste zaspati tek oko dva-tri i to uz veliki napor.

Zapravo, mislila sam da će biti dobar. I bio je. Sve do pre nekoliko minuta.

Nakon što sam sva pospana i izmorena došla iz škole, shvatila sam da mi je dečko onlajn i taman pomislila da ću se malo oraspoložiti ćaskanjem, makar zakratko. No, dogodilo se sasvim suprotno. Nakon što sam ga pitala kako je prošao na kolokvijumu, pohvalila sam se da sam pisala na času istorije (jer dve godine unazad nisam). Očekivala sam komentar neki poput "Bravo, Micke, dobar početak." ili barem "Nadam se da ćeš tako da nastaviš ubuduće.", ali sigurno nisam očekivala nešto poput "Al' si bila vredna, u pičku materinu. Ja sam na svakom času pisao po tri stranice, i više."

Ne bi me toliko pogodile te reči, da ne dolaze od njega.

Stvarno bi mi prijala reč podrške. Takva, kakvu ja njemu dajem za prokleti fakultet.

I šta bi sad trebalo da radim?

Sada mi ni san, ni odmor nisu privlačni.

Težak san, tihi korak

Mrtav mrak, curi oblak

Beskućnik koji traži

Zbir znakova po prašumi

I sad mi kroz glavu prolaze reči koje sam rekla svojoj sestri koja ima velike probleme u svojoj ljubavnoj vezi: "Pre nego što sam upoznala Szíva, mislila sam da je suština ljubavi terati drugog da postane bolji i bolji i bolji... ali nakon toga sam shvatila da se to može ostvariti samo ako pružiš voljenoj osobi podršku, a ne da je teraš na bilo koji način da nešto radi, čak i ako je to najbolje za nju. Podrška, uvek podrška."

Hoću i ja da mi bude pružena podrška. Nežna podrška. Ne ona sakrivena iza ružnih reči.

Ili preciznije:

"Da li je to moguće?! Ovaj stari svetac u svojoj šumi još ništa ne zna o tome da je Bog mrtav!" - Fridrih Niče

Da ne bude zabune, odmah na početku da napomenem: nisam ateista.

Imam ovakav stav, a takođe i ovo trenutno pišem zbog toga, jer mislim da ljudi previše ne žive svoj život zbog Boga. Da li je to zbog straha od odlaska u 'pakao'? Ne znam... Samo znam da se ljudi boje određenih odluka, jer su čuli da negde u Bibliji piše da ne bi bilo u redu kad bi to (nešto) učinili. Čemu taj strah?

Ja ga nemam, jer nije da ne verujem u Boga (i verujem, i ne verujem u isto vreme - agnosticizam), već samo ne dopuštam da mi religija ograničava slobodu izbora.

Mislim da bi Boga svi ljudi trebali ograničiti u svom životu I DA BI TREBALO DA VERUJU SAMO SVOJOJ SAVESTI. Postoji lični moral kod svake osobe, to je dovoljno.

To je to.

Da, još nešto. Ne podržavam svu Ničeovu filozofiju, ali za religiju podržavam u potpunosti.