Ona se budi

Setila sam se da sam pre otprilike pola godine fotografisala ovo i rešila sam da to podelim sa vama.

Takođe me je na ove fotografije podsetilo to, da danas većinu dana koristim da bih što više naučila za prijemni. Nisam luda što učim kada sam na raspustu, kada počne škola neću imati dovoljno vremena za sve. A i ništa nije teško kada nešto volite!

Da li je i vama srpski jezik zaslađen, ili vam možda stvara noćne more?

Možda bi bilo bolje da počnem pisati ćirilicom, šta mislite?

Želim da ti kažem sve što već znaš. Sve što sam ti dopustila da osetiš, sve to, ali i mnogo više od toga.

Neću te zvati Ljubavi, jer ne znam šta je Ljubav. Znam samo da kad sam sa tobom nesreće su srećne, a plač je osmeh. Ispunjavaš moju unutrašnjost svojim duhom. Dopuštam ti to.

Ponekad se dogodi da u meni umesto krvi struji otrov Škorpije. Tad je moje poverenje krhka porcelanska senka i svaku moguću lepu misao pretvorim u mračni pakao gde se sve uništava i razara. Mislim tad, šta bi osećao kad bih umrla. Ili šta bih ja osećala kad bi se to dogodilo tebi. Srećom, voda mi donosi aromu tvoje pažnje i ti trenuci brzo prođu.

Šta je ljubav? Da li možeš da mi kažeš?

Bolje nemoj, ionako ne želim da znam.

Želim samo da je osećam, u svakom udisaju želim da prostruji mojim telom. Želim da taj osećaj nikad ne prestane, da ga ni zemlja ne zaustavi.

Pričaj mi, pričaj mi o svojim strahovima.

Nije me bilo dugo vremena na ovom blogu. I eto, nekako sa Novom godinom imam nalet inspiracije piskarenja ovde. Pa kako ste mi ljudi? Kako ste proveli Novu godinu?

Ja sam, eto, bila u Beču.

Bio mi je to poklon za osamnaesti rođendan od mog divnog dečka i (najviše) od njegove mame. Volim da putujem, naravno, i bilo mi je drago što su me roditelji pustili. Hm, mada je dva dana pre putovanja nastao problem jer su mislili da i moja (nadam se) buduća svekrva ide. Ona, međutim, nikada nije ni planirala da ide sa nama. I realno, već sam punoletna, tako da mi niko ne bi mogao zabraniti da idem. No, dobro, sve je bilo bez većih komplikacija (ona manja je tatina mrzovolja koja je nestala narednog jutra).

Tako smo mi krenuli iz Pančeva u Beograd, pa u Beč...

A, ne, ne... Još ne, prvo nedostaje deo kada sam se ja razbolela i imala lice kao pokisla mačka. Mada, za tih nekoliko sati koliko smo putovali do Beča (i prethodnog dana koje sam provela ležeći u krevetu sa Szivom koji me je mazio i pazio), sam donekle i ozdravila. Lažem, nisam, još sam bolesna, ali mi se barem to ne primećuje toliko u faci.

Samo putovanje autobusom je bilo... hmm... pa valjda ok. Mislim, ništa nemam za zameriti. Imali smo jako ljubaznog vodiča, plus i veoma pametnog, pa sam se vratila i sa nekim novim informacijama.

Najpre smo bili svratili u Parndorf (šoping centar) i tamo proveli dobrih nekoliko sati. Noge su mi otpale i počela sam da se tresem od gladi. Cene su svakakve, moram reći. Kupila sam jednu bluzicu i gomilu džidžabidžica za svoje prijatelje. Nadam se da će im se svideti. Mora! Ha. Sziv je takođe kupio samo neke džidžabidžice za društvo. I to je bilo to što se tiče našeg šopinga.

Nakon toga smo išli u sam centar grada Beča. Prvo smo imali bus-obilazak grada, a posle slobodno vreme. I posetili smo mnoga mesta (od kojih sam zapamtila samo nekih 40 odsto). Sziv je naravno, morao fotografisati svaku građevinu, i ja sam ga pratila u tome, jer je arhitektura svake druge građevine, ne fenomenalna, nego očaravajuća, a i više od toga. A onno najlepše? Zalazak sunca. A ono još, još lepše? Mrak i ulice obasjane uličnim svetiljkama. Prosto očaravajuće.

Duga šetnja po gradu, istraživanje ulica, pričanje sa ljudima na nemačkom!!! (šalim se, samo sam počela da pričam, a kad bi oni počeli da blebeću, tad bih se izgubila) i engleskom. Moj Sziv ima očaravajuć naglasak. A on moj ismeva. Pf... Nema veze, popraviću ga još kako budem sve više i više pričala. Da, da nastavim: jedenje njihovih čuvenih kobasica (morate da probate, verujte mi na reč!), zaher torta (njami) i kuvano vino... Sve te sitnice su dale Beču veoma posebnu čar. I valcer, da ne zaboravim valcer (koji usput, ne znam plesati, ali potrudila sam se).

Da izdvojim ono najlepše, najslađe, najbolje, najljubavnije, naj, naj, naj...? Hoću! Poljubac u ponoć dok je oko nas svugde bio vatromet! I pijuckanje šampanjca usput.

Eh...

Tad sam osetila iste one žmarce u stomaku koje sam osetila kada sam videla Szvia prvi put na čuvenim stepenicama u gimaziji čuvene 2009. godine.

Lepo, hm?

* * *

Nego, u Beču policija stvarno savršeno radi svoj posao! Nisi mogao petardu da baciš, a da te ne uhvate... Zaista su dobri u svome poslu. I bila je neka tuča (kad smo već kretali kući) između nekih naših građana Srbije. Pesnice, razbijanje flaše šampanjca. Ma, drama! Ovo me je podsetilo na klanje u BG-u. Nadam se, da ako ste tome prisustvovali, da nemate psihičke poteškoće.

Pa pobogu, zar je ovaj narod tako prost?!

* * *

E ovako, Nova godina znači neka poboljšanja, je l'? Pa da probam da sastavim neki spiskić sa 'zadacima'.

Ovako:

-upisati na Beogradskom fakultetu Srpski jezik i književnost (budžet!)

-knjige, knjige, knjige... čitati, čitati, čitati

-štrikati, štrikati, štrikati... i započeti svoj odavno planirani SUUNČICAcreativity

-kontrolisati ljubomoru i tako ulepšati svoju vezu

-smanjiti fejsbuk (naravno!)

-provoditi više vremena sa prijateljima i porodicom

-zaposliti se preko leta

ovo je valjda samo ono najbitnije... vremenom ću smisliti još, i još, i još...

Ne bi bila loša ideja da na papirićima napišem ciljeve i zalepim ih na zid. Šta mislite, hm?

* * * 

Toliko od mene za sada, a raspisala sam se!

S ljubavlju, Sunčica

Moj dečko mi zadaje muke. Misli da je manje sposoban od toga koliko to zaista jeste. Nekoliko nepoloženih ispita su ga bukvalno ubedili u to. Želim to da promenim, ali ne znam kako. Pričam sa njim, govorim mu kako ne treba da gleda unazad, da treba da gleda ono što predstoji i da o tome razmišlja pozitivno, ali kao da odbija da to čuje! Ja stvarno ne znam šta više da mu kažem, kada na svaku moju rečenicu on udari neku pesimističnu kontru i ne želi da izađe iz te prostorije u koju se zaključao. Mada, možda (verovatno) i želi, samo ne znam šta ga sprečava...

Ne bi me brinulo da on to ne može, ali on je pametan. Ne znam više kako da ga nateram da shvati da mora da se POTRUDI MALO VIŠE ako je to potrebno, a ne samo toliko koliko on misli da je dovoljno.

Ne želim ni da vršim preterano pritisak na njega, jer sam svesna da je jedno jako osetljivo biće. Osećam da su mi ruke vezane, ali da mogu da ih odvežem. Samo ne umem pronaći način.

Osećam se tako loše i bedno što ne mogu pronaći odgovarajući način da doprem do njega...

Uh! 

Pitao si me šta osećam u tom trenutku.

Rekla sam: strah, tugu, radost... ooo da! ogromnu radost.

Što me nisi zagrlio u tom trenutku? Snažno, koliko god možeš. Ne želim da budeš daleko, ne želim da za mene postoji neko drugi čije bi reči manje bolele i ruke lepše volele. Ne želim da budeš tamna sena. Bez tebe NEMA lepših vremena. Ne postoje ulice, lica, čak ni nebo prepuno prica. Nemoj otići!

Bez tebe nisam srećna.

"Ti možeš da nabaciš najveći osmeh, ali istovremeno se možeš čupati u sebi i najviše plakati i tugovati" - nekako tako beše?! Da, u ovim trenucima moj osmeh je takav. Pazi, u ovim trenucima dok mi se jedna suza za drugom slivaju iz očiju.

Zašto uporno udaram glavu o isti zid?!

...another story of the bitter pills of fate...

I ne, nemoj misliti da želim da po svaku cenu raskineš sa njom i budeš sa mnom. To nikad nemoj misliti. Želim samo da učiniš ono od čega bi bio srećniji. Jer da, stavljam tvoju sreću ispred svoje. I podnela bi sve u tišini, da ti je ne kvarim.

Jer te volim, neizmerno. Volim te.