Pitao si me šta osećam u tom trenutku.

Rekla sam: strah, tugu, radost... ooo da! ogromnu radost.

 

Što me nisi zagrlio u tom trenutku? Snažno, koliko god možeš. Ne želim da budeš daleko, ne želim da za mene postoji neko drugi čije bi reči manje bolele i ruke lepše volele. Ne želim da budeš tamna sena. Bez tebe NEMA lepših vremena. Ne postoje ulice, lica, čak ni nebo prepuno prica. Nemoj otići!

Bez tebe nisam srećna.

"Ti možeš da nabaciš najveći osmeh, ali istovremeno se možeš čupati u sebi i najviše plakati i tugovati" - nekako tako beše?! Da, u ovim trenucima moj osmeh je takav. Pazi, u ovim trenucima dok mi se jedna suza za drugom slivaju iz očiju.

Zašto uporno udaram glavu o isti zid?!

...another story of the bitter pills of fate...

 

I ne, nemoj misliti da želim da po svaku cenu raskineš sa njom i budeš sa mnom. To nikad nemoj misliti. Želim samo da učiniš ono od čega bi bio srećniji. Jer da, stavljam tvoju sreću ispred svoje. I podnela bi sve u tišini, da ti je ne kvarim.

Jer te volim, neizmerno. Volim te.