Nedostaješ mi. Veoma.

Možda zaista ti, a možda samo ova stvorena slika o tebi, možda sam nešto docrtala nakon ove... ne znam ni kako da nazovem ovu noć.

Druženje je započelo spontano, na tvoji inicijativu... ali ubrzo smo postale nerazdvojne, najbolje prijateljice. Razumela si me, savetovala, tešila me kada je to bilo potrebno. Nedos... Da sada mogu, rekla bih ti ovo naglas, u lice, progutala bih ponos... ali ti nisi tu. Odavno već nisi tu, i nemam apsolutno nikakva prava da te zovem nazad.

Nisam umela da te savetujem, pokušala sam da te razumem, ali moj pokušaj tešenja kada ti je bilo teško je bio... nedovoljan, verovatno. Bila si mnogo zrelija od mene, starija. Moja starija sestra... Mogla sam jedino da ti pružim prijateljstvo. Iskreno prijateljstvo.

Sada, sa ovim mojim društvom se osećam kao neki mali mrav. Devojka koja im služi da se našale na njen račun - uvek, kao što je bilo večeras. Zar im je toliko teško da shvate da me to povređuje, ne mogu ni opisati koliko mnogo... Ali oni i dalje to rade (ne svi, ali ti pojedinci su i više nego dovoljni). Ranije sam se smejala tome, ali sada mi više nije do toga. Sećam se da sam jednom prijatelju koji je zbog slične stvari izašao iz društva, rekla da je njihove šale primao isuviše blizu srca. Suvišno je reći koliko sam pogrešila što sam mu to rekla.

Mia, ti si međutim bila moj zaštitnik. Možda nisi znala koliko si mi značila, možda to nisam dovoljno pokazala... Ali ipak, razlog naše svađe je bio... hm... šta je gluplje od glupljeg? Frizura. A kasnije obostrana neopisiva tvrdoglavost... I nijedna nije znala da razbije hladnoću između nas.

Samo sam ti to htela reći.

Nedostaješ mi.