Ona se budi

Iskreno, hemija mi nije omiljen predmet, ali današnja tema me je jako zagolicala. Trebalo bi sve ljude na svetu. Ne dajte da vas uvuku u njihovu mašinu.  Zaista bih želela da čujem vaše mišljenje o ovome...

Danas smo na času hemije pričali na temu pesticida.

Kada je profesorka pitala da li smo za ili protiv pesticida, rekla sam ne. Zašto? Jer ne odobravam korišćenje hemijskih supstanci u prirodi. Neki pesticidi koji nisu štetni bi mogli da prođu (ali smatram da takvi ne postoje, svaki prouzrokuje nešto kad-tad).

Profesorka je izjavila da je ona za pesticide. Pitala sam je zašto... Njen odgovor je bio da ljudi koristeći pesticide uštede mnogo vremena nego kada bi kao pre nekoliko godina uzeli motiku u ruke i otišli na njive. Slažem se, to je istina, ali ni to me ne bi ubedilo da je korišćenje pesticida u redu.

Oni su štetni za prirodu (biljke, makar i one nepoželjne, životinje, vodu, vazduh. zemljište, pa čak i ljude - možemo zaključiti da su štetni za celu planetu Zemlju). Mislite da preterujem? Evo i razlog mog straha - korov i neke štetočine će kroz nekoliko godina razviti svoje organizme, i ti pesticidi koji se koriste danas prestaće da deluju. Naučnici će smišljati nove i nove vrste pesticida, sa sve jačim dejstvima, uništivačkim, naravno. Pa sad sami zaključite do čega će nas to dovesti. Nauka se brže razvija od ljudskog organizma (i razuma :) ).

Sve u svemu, moj dragi prijatelj, koji je pričao o svemu ovome, je pomenuo kompaniju Monsanto. Nikad ranije nisam čula za nju. Osnovana je samo nekoliko godina pre mog rođenja, kako sam sad saznala. Na sreću sad nas je i profesorka podržavala u "anti-pesticidnim idejama." Spomenula nam je jedan dokumentarni film koji se zove: Svet prema Monsantu (imate ga na youtube-u u osam delova, TOPLO VAM PREPORUČUJEM DA ODGLEDATE - biće to korisno iskorišćeno vreme).

Ja sam devojka sa sela (ok, ovo je varoš, ali to je sad irelevantno) i već imam do neke mere izgrađen svoj stav o ovome... ali me interesuje šta vi (pretpostavljam da ovde ima puno ljudi iz malih ili velikih gradova) mislite o tome.

Naravno, zanima me i mišljenje ljudi koji ne žive u gradovima, već na selima.

Da, ovaj članak sam svrstala pod temu Ekologija, ali mislim da je novac ključan u ovom problemu. naravno, ne pričam o novcu kao novcu - papiru, već o ljudskoj pohlepi. 

Nisam mislila na to.

Nisam mislila na tebe.

Nisam mislila na sve okolnosti, rasplete, zaplete, pa opet rasplete, zapete, tačke, znakove pitanja... Nisam, izbrisala sam iz sebe svaku sitnicu koja me je na neki način podsećala na tebe.

Prestala sam da te sanjam.

Do pre nekog vremena sam te sanjala, možda čak i svake noći, ponekad se i ne bih mogla setiti određenog sna, ali sam bila sigurna da si ti u njemu bio glavni akter - osećala sam to. Pronašla sam rešenje i za to, jednostavno ignorišem svaku misao o tebi.

Postaju sve manje uporne (misli), može se primetiti.

Radujem se tome, veoma.

Eh sad, zašto se radujem? Zaboraviću te - lepo, zaista lepo, opuštajuće za moje misli, a i život. Neću više da tugujem, možda te se setim samo kada prođem pored naše klupe... Možda ni tad, ko zna šta život donosi...

Ko to može znati...

Eh..

Nisam mislila na to, na tebe, na sve...

Nisam to želela, svim srcem se opirem tome, da premotavam slike, film u glavi, da čitam stare poruke i pisma, da se setim tvojih očiju i tvog blebetanja - neprekidnog. To mi je najdraže, znaš? Jer pored tvog blebetanja i ja počnem da blebećem, a to ne činim često, ne mogu to sa svim osobama. Sa drugima sam previše ozbiljna, sa tobom je sve drugačije. Ne kažem da je lepo, ali jeste drugačije, onako kako ja zamišljam pravu sebe, onu koja želi napolje. Ti si me upoznao sa njom.

I onda je srce zalupalo, onako svo sleđeno. Steglo se, možda je htelo da iskoči kroz prozor automobila, možda je htelo da nestane, da ne ostane ništa od njega, da povrati svoj teško i dugo građeni zid koji je srušila jedna pesma, jedna od toliko puno pesama... Kao da je radio znao.

Negde u ovom vremenu prošle godine, napisao si mi tekst pesme:

Da Bog da stane cijeli svijet

stane bar na tren

da se opet tebi vratim

da me zagrliš k'o dijete

pa nek glavom platim. 

Čini mi se da si napisao i da inače ne slušaš takvu muziku, ali da te ova podseća na mene i da nisi mogao odoleti a da mi ne napišeš... Možda sam ja nešto dodala u mislima, ipak je to bilo pre dosta vremena, ali znam da...

Ne slušam je ni ja, a eto, sad mi je puštena.

Ne volim ovakve spore stvari.

Ne želim da mislim na to...

Da li te neka pesma podseti na mene? Ili si me izbrisao iz sećanja? Da li je moguće izbrisati toliko dugo prijateljstvo... Zar jeste?

Boli me. Ignorišem...

Veoma.

Koliko vremena je potrebno? Obavijam se svojim štitom, stavljam svoju masku na srce.

Nadam se zaboravu.

Ali znam - setićeš se mene kad budem spremna krenuti dalje, i opet će sve početi, kao i uvek...

Završila se pesma.

Neću je pustiti ponovo.

Zaboravljam šta je bilo prethodnih sati.

Uporno ne mislim na to... 

Njegovo lice mi je dan za danom sve privlačnije.

Ne, to nije ljubav, niti zaljubljenost. Ne bi ni mogla biti, nikad.

Ali...

Svakog puta kad ga ugledam, nešto u njemu privuče moj pogled i moju pažnju. Ne bi trebalo, nikako. Previše je razlika između nas koje život ne bi mogao da prevaziđe. Svesna sam toga, ali ipak ne mogu da zaustavim svoje misli o njemu. Svakodnevno.

Za njega sam samo jedna u većini, devojka u prolazu...

Divim mu se.

Primetila sam njegove rupice u obrazu. Primetila sam ih i u toku prethodnih godina, sigurno, ali sad su me opčinile.

Ne, one nisu od smejanja, već od mrgođenja.

Jesu li zbog toga toliko posebne? 

Sinoć negde oko tri ujutro smo dva drugara i ja otvorili diskusiju na gore navedenu temu.

Naš zaključak je bio da je kvalitet uvak bolji, bez obzira na kvantitet, ali možda i grešimo.

Znate li Vi možda neke stvari koje su bolje u kvantitetu a ne u kvalitetu? 

Nekada davno... ustvari, to i nije bilo tako davno.

Živeo je jednom jedan mišić u kući u kojoj je stanovala četvoročlana porodica: mama, tata, brat i sestra. Svakog dana, mišić je gladno, ali nevoljno čekao vreme večere. Svakog dana je to vreme bilo negde oko sedam sati uveče, kada je tata napokon stigao sa posla.

Mišić bi svake večeri posmatrao iz svoje malene rupice dešavanja koja su se ticala atmosfere u ovoj porodici:

Tata sedi za stolom sa mobilnim u ruci. Radi nešto važno, kako on kaže. Na drva će otići posle večere.

Mama, misleći da je svi požuruju, zatvara fioke lupanjem, pravi lom. Na svako pitanje odgovara drekom.

Brat se do večere i ne pojavljuje, u svojoj je sobi - igra igricu, kao i svakog drugog dana.

Sestra dođe da stavi tanjire i pribor za jelo na sto. Posle se vraća knjigama i čeka mamin poziv za tu takozvanu porodičnu večeru.

I tako svakodnevno, mišić gleda iste prizore, čuje iste reči. Hteo bi da pobegne, ali nema gde. Ovo mu je dom, ovde mu je toplo, ovde ima hranu... samo ljubav mu nedostaje.

-Šta ste imali danas za jelo. Upitala je mama tatu u toku večere.

-Pasulj. Odgovori tata.

Naravno, bila je sreda. Sredom skoro uvek imaju pasulj.

Brat je žurio da sve pojede da bi se mogao vratiti svojoj igrici, svom izmišljenom svetu koji mu je bio preči od bilo čega drugog.

Tada mišić krene ispod stola, i zagolica sestru po nozi. Ova već znajući šta je u pitanju, daje mu mrvice hrane koje ne planira da pojede.

Mišić zadovoljan, pruža joj topli osmeh, na koji mu ona uzvraća namigivanjem.

Završavajući sa jelom, sestra dobija naređenje (možda možemo blaže reći - molbu koja mora biti ispunjena) da pospremi sto, opere posuđe i skuva kafu. Sestra odmah krene sa radom da bi što pre završila.

Mišić je prati u stopu.

-Znaš, danas dok sam bila u sedamdeset četvorki, bila je kontrola. Nisam bila otkucala kartu, ali imala sam neku staru i..... Pričala je mama doživljaje koji su obeležili ovaj dan.

Dok joj je tata odgovarao sa: umhm, mhm... Naravno, da očima koje su gledale ekran mobilnog. 

Sestra je u to vreme završavala sa pranjem posuđa.

Mišić joj reče: biće bolje.

-Da, kamo sreće. Odgovorila mu je sestra sa kiselim osmehom na licu.

-Samo veruj.

-Verujem, ali ovo traje dugo. Možda čak i predugo. Nastavila je sestra.

-Ne gubi nadu.

-Sve je već postala navika. Zatvrnula je slavine, i tako završila sve zadatke.

-Vole te. Šapnuo je mišić.

-Znam, ali gde je toplina koju već dugo ne osećam?

Sestra je otišla svojim knjigama, razmišljajući o tome kako ona ovakav život kao njeni roditelji neće imati.

Mišić se vratio u svoju kućicu, pojeo mrvice hrane i tako čekao sledeći dan. Bez ljubavi.