Ona se budi

Znam da ja shvatam pesnike, i znam da protumačim tajne i osećanja iz mnogih pesama, sve te skrivene značaje... Znam, jer se i ja ponekad tako osećam. Ne govorim da sam ja neka pesnikinja, niti da mogu sve zagonetke u svim pesmama odgonetnuti...

Uglavnom, pišem pesme, ali samo onako, kad ne mogu naći bolji način da izrazim osećanja. Imam nekoliko tipa čitalaca:

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, i u pogledu vidim da ih je dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, ali ih nije dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, vide da li se rimuje ili ne i prema tome zaključe da li je lepa ili nije

-oni koji čitajući pesmu ismevaju svaku njenu reč (napr. Pa kako možete pričati o svemu a istovremeno o ničemu)

takođe postoje i oni koji ne pročitaju pesmu, ali oni trenutno nisu bitni za ono što želim da istaknem.

Ovde bih želela da istaknem one koji pesme ismevaju, takođe reči, način na koji su napisane, sve...

Zašto? Ako ti to ne možeš da shvatiš, ili ostavi po strani i ne čitaj, ili ma koliko tebi glupo izgledalo, nekome je duša ostala u toj pesmi.

Zbog toga - pokažite makar NAJMANJE poštovanje prema ovakvim osobama (pesnicima, ili nama - pesnicima u pokušaju), jer verujte, nas i najmanja od najmanjih sitnica koje su vama apsolutno nebitne, može dotaći, pokrenuti, ili odvući u neku tamu. 

Promene počinju od nas samih!

Ne hejtujem fejsbuk, ali ako u nečemu preteruju ljudi onda je to vreme provedeno na njemu. Zar nam je toliko dosadno?

Razumela bih da na njemu ima nešega korisnog, ali nema (ima, ali u toliko malim količinama da... da!)

Tako da - evo, upravo ga brišem.

Želim da živim život kao pre! Želim da svakodnevno odlazim u šetnju sa prijateljima, da pričamo, da uživamo u prirodi... a ne da gledamo slova iza ekrana!

"Prvi dani januara su mi doneli mnogo boli" - tako si beše napisao pre godinu dana.

Verujem da jesu. I kako su meseci prolazili, sve smo se više udaljavali - radi sigurnosti, valjda... Ipak sam ja živela u svojoj staklenoj kućici sa dečkom koji mi pruža sigurnost. I ipak je bilo kasno kad sam odlučila da sigurnost slomim na komadiće zbog ljubavi koju sam osećala prema Tebi.

Zar za ljubav može biti kasno?

Prvi dani januara mi donose mnogo boli. Donose mi sećanja na Tebe - to je i više nego dovoljno. I dalje Te volim, prijatelju. Kao one noći dok smo ležali pod vedrim nebom. Kao one noći ispunjene ljubavlju.

Živim život ispunjen Anestezijom, i čekam da me neko probudi. Čekam... ali se nadam da ćeš to biti upravo Ti. Jer nada umire poslednja, zar ne?

Na koji način si ti pobegao od osećanja? 

Pitanje koje me šamara od sinoć: da li vredi?

Da li vredi držati se za nešto što ne postoji? Da li vredi spasavati ono što je već iščezlo, ono uništeno?

Znam da ne vredi, al' ja to i dalje radim... Zbog čega?

Uporno se držim za našu ljubav. Našu? Ironija...

U tebi je ona zamenjena sa drugom ljubavlju. U meni se gubi, bledi...

Al' još uvek je tu.

Nikad mi nisi rekao ZAUVEK. Hvala Ti na tome, jer ljubav nikad ne bi trebala postati navika.

Nikad mi nisi rekao VOLIM TE u oči, čini mi se. Nisu bile potrebne reči, jer smo bili povezani srcima i osećali smo to.

Znam da je to bila istina.

Kako samo jedna noć, desetak minuta može uticati na dalji tok života...

Želim da zaledim ove osećaje, da budu mirni. Da postoje, ali da me ne napadaju. Želim da vratim naše prijateljstvo, ono pravo u koje se nije uplitala LJUBAV.

Da li je ovo sve samo san, nedostižan?

Zašto mislim da te ne volim, a kad pišem nikako da te prebolim?

Hoće li ovo biti još jedna godina u kojoj sve stoji?

Umor je duboko u meni...