Ona se budi

Sanjala sam jedan san. Mogla bih reći i da je bio čudan, jer nikad pre (mislim) nisam sanjala nešto slično.

Bili smo u školi. Ceo moj razred (ili samo većina) i organizovali smo protest. Protest protiv profesora matematike tj. našeg razrednog. Ja sam bila vođa, lider. I svi su odustali... Samo je jedna devojka ostala pored mene. Zapravo je to jedna devojka koju u stvarnom životu ne volim puno, ali ipak je samo ona ostala.

Na kraju, došao je naš razredni i samo mirno, sa naboranim čelom rekao da sam izbačena iz škole. Meni je bilo svejedno - upisaću neku drugu školu... ali sam bila ponosna na sebe što sam uradila nešto što podiže ponos učenika, da se ne navikavaju na svakodnevno spuštanje ispod zemlje.

Šta znači ovaj san? Ne mogu da pronađem u sanovniku ni protest, ni vođa...

Mislim da mi san govori da nešto treba da se uradi. Jer nije normalno da od 27 učenika, 20-toro dobiju 1. Možda je normalno negde drugde, ali u mom razredu ne. Naravno, nije sva krivica u profesoru, za NEKE jedinice nije... Ali trebao bi da mućne glavom.

Da li postoji na internetu neki sajt sa pravilnikom za škole, ili svaka škola ima svoj? 

Neko mi je rekao da ljudi uglavnom uvek nose masku.

Maska đaka, profesora, direktora, bezosećajne osobe, hrabre osobe...

Koju masku nosim danas?

Ako tako gledamo, da li mi imamo svoje pravo lice? Ako pretpostavimo da ja imam masku odlične učenice, kćerke, sestre, dobre prijateljice, neprijatelja, hrabre osobe, za neke čak i masku bezosećajnosti... I još tonu drugih maski različitih osobina...

Koje je moje pravo lice?

Da li možemo da uzmemo komadiće iz različitih maski i napravimo jednu? A šta ako je neka maska lažna?  Da li će i naše JA biti lažno?

Koje je ustvari naše pravo JA kada nas svaki čovek vidi na drugačiji način?

Zašto jednostavno ne izaberem neku prijatnu masku? Ali ne, ja moram biti posebna, moram udaljavati ljude od sebe...

Zašto sam tako prokleto tvrdoglava?! I imam neprelomiv ponos. Zašto?!

Da li je čak i to neka vrsta maske?

Kada će se pojaviti neko ko će videti šta me muči i pred njim više neću morati da nosim odbrambeni štit? Hoće li se taj neko vratiti? Ili će doći neko drugi?

Volela bih da znam to. 

Potukla sam se.

Martinkama u zube! Ili između nogu, svejedno. 

Tako je to kada izabereš loše vreme za šetnju sa najboljom drugaricom. I baš u to vreme naiđe neki pijanica koji te pomeša sa nekom devojkom koja mu je sinoć u diskoteci psovala mrtvu majku. Da se razumemo - bio je pijan kao letva.

Zgrabi mene čovek i počeo da me vuče prema drugoj strani ulice... Mislila sam prvo neko iz mog društva želi da me baci u sneg (tipično za njih), ali onda sam osetila onaj odvratni smrad alkohola koji je dopirao iz njegovih usana. Okrenuh se i ops, apsolutno nepoznato lice. Nikad ga pre u životu nisam videla.

Počeo je da viče na mene, zašto sam mu vređala majku koja mu je mrtva. Idemo u sud - rekao je.

Pijani magarac!!!

Gde bre magarac, magarac je još i lepa životinja.

Pijani stvor!!! Debil.

Prvo sam ga šutnula između nogu. Martinkama. Videlo se - zabolelo ga je. Pa gde i ne bi? (haha) Ali stegnuo mi je samo jače ruku i još je više počeo da viče. Onda sam ga pesnicom nekoliko puta udarila u facu. Još gore, počeo je i on mene da udara. I posle sam popizdela i počela sam ga šutirati gde sam stigla.

Ljudi su prolazili, kao da se ništa nije dešavalo. Moglo se završiti ovo i drugačije, ali na moju veliku sreću, šetali su jedan starac i starica, i zaustavili se pored nas i smirili ga samo toliko da mi pusti ruke.

Brzo sam sa drugaricom otišla dalje. I prošlo je neko vreme dok jedna od nas nije progovorila.

 Lidija - moja najbolja drugarica, mi je rekla da mu je videla krv na usni.

Braaaavo ja!!!  Ponosim se sobom!

Srećom sam se kao mala družila sa dečacima i naučila sam da se veoma dobro branim. I da, jedan veliki poljubac mojim martinkama. 

Ne, neću otići na fejsbuk. Neću ga ponovo aktivirati...

A tako mi je privlačan sad.

Želim da znam da li je stavljao neke pesme koje imaju veze samnom... Šta se dešava sa njim, kako je... Njegove slike.

Ali ne smem!

Sanja, brže ćeš zaboraviti ako prekineš svaki kontakt sa njim.

Izdrži. Još samo malo. Malčice.

Neka prođe ova noć i posle će sve biti u redu. 

Nedostaješ mi. Veoma.

Možda zaista ti, a možda samo ova stvorena slika o tebi, možda sam nešto docrtala nakon ove... ne znam ni kako da nazovem ovu noć.

Druženje je započelo spontano, na tvoji inicijativu... ali ubrzo smo postale nerazdvojne, najbolje prijateljice. Razumela si me, savetovala, tešila me kada je to bilo potrebno. Nedos... Da sada mogu, rekla bih ti ovo naglas, u lice, progutala bih ponos... ali ti nisi tu. Odavno već nisi tu, i nemam apsolutno nikakva prava da te zovem nazad.

Nisam umela da te savetujem, pokušala sam da te razumem, ali moj pokušaj tešenja kada ti je bilo teško je bio... nedovoljan, verovatno. Bila si mnogo zrelija od mene, starija. Moja starija sestra... Mogla sam jedino da ti pružim prijateljstvo. Iskreno prijateljstvo.

Sada, sa ovim mojim društvom se osećam kao neki mali mrav. Devojka koja im služi da se našale na njen račun - uvek, kao što je bilo večeras. Zar im je toliko teško da shvate da me to povređuje, ne mogu ni opisati koliko mnogo... Ali oni i dalje to rade (ne svi, ali ti pojedinci su i više nego dovoljni). Ranije sam se smejala tome, ali sada mi više nije do toga. Sećam se da sam jednom prijatelju koji je zbog slične stvari izašao iz društva, rekla da je njihove šale primao isuviše blizu srca. Suvišno je reći koliko sam pogrešila što sam mu to rekla.

Mia, ti si međutim bila moj zaštitnik. Možda nisi znala koliko si mi značila, možda to nisam dovoljno pokazala... Ali ipak, razlog naše svađe je bio... hm... šta je gluplje od glupljeg? Frizura. A kasnije obostrana neopisiva tvrdoglavost... I nijedna nije znala da razbije hladnoću između nas.

Samo sam ti to htela reći.

Nedostaješ mi.