Ona se budi

Često sam proteklih godina koristila ovaj citat, u negativnom smislu. Nikad nisam mogla pozitivno sagledati reči iz ove rečenice. Sada to činim - napokon.

Da, kako zamišljate savršen život?

Danas sam nešto sanjarila na ovu temu... Heh, dobro, neću da lažem sebe, uvek sanjarim o nečemu što ima veze sa ovim.

Moj san (ukratko) je da završim ovu svoju srednju školu (neću napisati koju, radi privatnosti), da upišem filološki fakultet (za srpski jezik), verovatno u Novom Sadu, da ga završim u roku od četiri godine (nikako više :) ), da usavršim svoj engleski, nemački, i španski (može i latinski), a naučim francuski i mađarski (može i češki, ionako je sličan mom maternjem jeziku)... O da, znam da sam zaluđenik za jezicima. Ali - koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš, zar ne?

To mi je kao nešto osnovno, najosnovnije.

Maštam o tome da uzmem gitaru u ruke, i vežbam, vežbam, i veeežbam, i naučim da sviram (makar i one najjednostavnije pesme :) ).

Takođe mi je san da upoznam nekog dečka sa krestom, pankera (po ponašanju i razmišljanju) u pravom smislu te reči - ovo mi je neki devojački, tinejdžerski takoreći san.

Volela bih da naučim da heklam i štrikam, da pravim odeću...

O da, umalo zaboravih - fotografija, moj veliki san.

To su kao moji najbitniji ciljevi u životu.

Pored toga, ovi nematerijalni su takođe da nikad ne postanem materijalista, da kao do sad budem zadovoljna postignutim uspehom, ali da uvek težim ka većem... Da zadržim svoje stavove prema prirodi, novcu i korumpiranim ljudima, naravno - da te stavove upotpunjujem, jer učimo dok smo živi.

To bi otprilike bilo to.

Budna sam, i malim, ali sigurnim koracima krećem ka ostvarivanju svojih snova.

Jedan od mojih ludačkih snova je da napišem roman... :)

Iskreno, hemija mi nije omiljen predmet, ali današnja tema me je jako zagolicala. Trebalo bi sve ljude na svetu. Ne dajte da vas uvuku u njihovu mašinu.  Zaista bih želela da čujem vaše mišljenje o ovome...

Danas smo na času hemije pričali na temu pesticida.

Kada je profesorka pitala da li smo za ili protiv pesticida, rekla sam ne. Zašto? Jer ne odobravam korišćenje hemijskih supstanci u prirodi. Neki pesticidi koji nisu štetni bi mogli da prođu (ali smatram da takvi ne postoje, svaki prouzrokuje nešto kad-tad).

Profesorka je izjavila da je ona za pesticide. Pitala sam je zašto... Njen odgovor je bio da ljudi koristeći pesticide uštede mnogo vremena nego kada bi kao pre nekoliko godina uzeli motiku u ruke i otišli na njive. Slažem se, to je istina, ali ni to me ne bi ubedilo da je korišćenje pesticida u redu.

Oni su štetni za prirodu (biljke, makar i one nepoželjne, životinje, vodu, vazduh. zemljište, pa čak i ljude - možemo zaključiti da su štetni za celu planetu Zemlju). Mislite da preterujem? Evo i razlog mog straha - korov i neke štetočine će kroz nekoliko godina razviti svoje organizme, i ti pesticidi koji se koriste danas prestaće da deluju. Naučnici će smišljati nove i nove vrste pesticida, sa sve jačim dejstvima, uništivačkim, naravno. Pa sad sami zaključite do čega će nas to dovesti. Nauka se brže razvija od ljudskog organizma (i razuma :) ).

Sve u svemu, moj dragi prijatelj, koji je pričao o svemu ovome, je pomenuo kompaniju Monsanto. Nikad ranije nisam čula za nju. Osnovana je samo nekoliko godina pre mog rođenja, kako sam sad saznala. Na sreću sad nas je i profesorka podržavala u "anti-pesticidnim idejama." Spomenula nam je jedan dokumentarni film koji se zove: Svet prema Monsantu (imate ga na youtube-u u osam delova, TOPLO VAM PREPORUČUJEM DA ODGLEDATE - biće to korisno iskorišćeno vreme).

Ja sam devojka sa sela (ok, ovo je varoš, ali to je sad irelevantno) i već imam do neke mere izgrađen svoj stav o ovome... ali me interesuje šta vi (pretpostavljam da ovde ima puno ljudi iz malih ili velikih gradova) mislite o tome.

Naravno, zanima me i mišljenje ljudi koji ne žive u gradovima, već na selima.

Da, ovaj članak sam svrstala pod temu Ekologija, ali mislim da je novac ključan u ovom problemu. naravno, ne pričam o novcu kao novcu - papiru, već o ljudskoj pohlepi. 

Sinoć negde oko tri ujutro smo dva drugara i ja otvorili diskusiju na gore navedenu temu.

Naš zaključak je bio da je kvalitet uvak bolji, bez obzira na kvantitet, ali možda i grešimo.

Znate li Vi možda neke stvari koje su bolje u kvantitetu a ne u kvalitetu? 

Znam da ja shvatam pesnike, i znam da protumačim tajne i osećanja iz mnogih pesama, sve te skrivene značaje... Znam, jer se i ja ponekad tako osećam. Ne govorim da sam ja neka pesnikinja, niti da mogu sve zagonetke u svim pesmama odgonetnuti...

Uglavnom, pišem pesme, ali samo onako, kad ne mogu naći bolji način da izrazim osećanja. Imam nekoliko tipa čitalaca:

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, i u pogledu vidim da ih je dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, shvate je, ali ih nije dotakla

-oni koji pročitaju pesmu, vide da li se rimuje ili ne i prema tome zaključe da li je lepa ili nije

-oni koji čitajući pesmu ismevaju svaku njenu reč (napr. Pa kako možete pričati o svemu a istovremeno o ničemu)

takođe postoje i oni koji ne pročitaju pesmu, ali oni trenutno nisu bitni za ono što želim da istaknem.

Ovde bih želela da istaknem one koji pesme ismevaju, takođe reči, način na koji su napisane, sve...

Zašto? Ako ti to ne možeš da shvatiš, ili ostavi po strani i ne čitaj, ili ma koliko tebi glupo izgledalo, nekome je duša ostala u toj pesmi.

Zbog toga - pokažite makar NAJMANJE poštovanje prema ovakvim osobama (pesnicima, ili nama - pesnicima u pokušaju), jer verujte, nas i najmanja od najmanjih sitnica koje su vama apsolutno nebitne, može dotaći, pokrenuti, ili odvući u neku tamu. 

Promene počinju od nas samih!

Ne hejtujem fejsbuk, ali ako u nečemu preteruju ljudi onda je to vreme provedeno na njemu. Zar nam je toliko dosadno?

Razumela bih da na njemu ima nešega korisnog, ali nema (ima, ali u toliko malim količinama da... da!)

Tako da - evo, upravo ga brišem.

Želim da živim život kao pre! Želim da svakodnevno odlazim u šetnju sa prijateljima, da pričamo, da uživamo u prirodi... a ne da gledamo slova iza ekrana!