Управо сам прочитала једну новелу. Претпостављам да сте је и ви некад прочитали, највероватније у школи. Но, морам да напишем да је оставила невероватно јак утисак на мене. Како су људи данас туђи једни за друге, и немају времена ни за шта, осим ако то нису они сами.
Ево један одломак, који је (за мене) упечатљиво најтужнији. Наравно, ако не рачунам монолог на крају новеле.
"Туга, стишана за кратко време, јавља се поново и с још већом снагом растрзава му груди. Његове очи узнемирено и мученички лутају по гомили на обе уличне стране; неће ли се између хиљаде људи хаћи бар једини који би хтео да чује за његов бол. Али гомиле иду и пролазе, не запажају ни њега, ни његову тугу... Тугу, голему, бескрајну... Да му груди прсну, па да је излију, цео свет би поплавила, па опет се не би могла видети ни догледати. Умела је тако да се смести у ништавну љуску да се ни на белом дану не би могла сагледати."
Туга, Антон Павлович Чехов
