Kako i može dan da bude dobar kad se morate probuditi u šest sati, a uspeli ste zaspati tek oko dva-tri i to uz veliki napor.
Zapravo, mislila sam da će biti dobar. I bio je. Sve do pre nekoliko minuta.
Nakon što sam sva pospana i izmorena došla iz škole, shvatila sam da mi je dečko onlajn i taman pomislila da ću se malo oraspoložiti ćaskanjem, makar zakratko. No, dogodilo se sasvim suprotno. Nakon što sam ga pitala kako je prošao na kolokvijumu, pohvalila sam se da sam pisala na času istorije (jer dve godine unazad nisam). Očekivala sam komentar neki poput "Bravo, Micke, dobar početak." ili barem "Nadam se da ćeš tako da nastaviš ubuduće.", ali sigurno nisam očekivala nešto poput "Al' si bila vredna, u pičku materinu. Ja sam na svakom času pisao po tri stranice, i više."
Ne bi me toliko pogodile te reči, da ne dolaze od njega.
Stvarno bi mi prijala reč podrške. Takva, kakvu ja njemu dajem za prokleti fakultet.
I šta bi sad trebalo da radim?
Sada mi ni san, ni odmor nisu privlačni.
Težak san, tihi korak
Mrtav mrak, curi oblak
Beskućnik koji traži
Zbir znakova po prašumi
I sad mi kroz glavu prolaze reči koje sam rekla svojoj sestri koja ima velike probleme u svojoj ljubavnoj vezi: "Pre nego što sam upoznala Szíva, mislila sam da je suština ljubavi terati drugog da postane bolji i bolji i bolji... ali nakon toga sam shvatila da se to može ostvariti samo ako pružiš voljenoj osobi podršku, a ne da je teraš na bilo koji način da nešto radi, čak i ako je to najbolje za nju. Podrška, uvek podrška."
Hoću i ja da mi bude pružena podrška. Nežna podrška. Ne ona sakrivena iza ružnih reči.
