Htedoh tog dana u budućnost virnuti.
Živeti u prošlosti, nisam želela;
Bolnoj, slatkoj, koja nosi odsjaj žuti
u nebu koje gledati nisam smela.
Htedoh tog dana u budućnost virnuti,
Sa silnom željom, nepremostivim žarom,
očima izlečenog slepca koji sni
o danu sreće, o osećaju starom...
Te noći možda samo san jedan usni',
sa silnom željom, nepremostivim žarom.
Nastavih od tad bajke naivne sniti:
o poljupcima ispod zvezdanog neba,
o srcu što ljubav više neće kriti...
Ti si taj koji srcu uvek zatreba -
nastavih od tad bajke naivne sniti.
Pesmu sam napisala pre mnogo vremena, ali ipak - želim je podeliti sa nekim.
Kroz svaku pesmu izmiče,
Kroz oči proleti,
Na tren zastane
Pa poletim.
I setim se, setim se zagrljaja
i onog dana...
U svakoj pesmi kliče
pogled prazan i pust,
pupoljak našeg sveta bledi od čekanja...
I setim se nepomičnog stajanja.
I suza,
gorkog plakanja.
Vreme.
Vreme odneće te!
Vreme.
Vreme odnosi te.
Srce, ipak...
Ono
Čuva
I ne pušta te.
Želim...
Želim da ne dođe dan mog osamnaestog rođendana. Ima još dosta meseci, mnogo izlazaka i zalazaka Sunca, sati... a istovremeno vreme teče kao slobodna ptica u letu.
Zašto ne želim? Svi koje poznajem jedva čekaju svoje takozvano punoletstvo... Želim i ja... ali istovremeno mi se prevrće stomak od toga.
Živim u laži.
Ne želim poklone. Ne želim novac. To mi ne pričinjava apsolutno nikakvo zadovoljstvo. Nemam želje kao što su neke sulude materijalne stvari. Sve što želim je da svi moji prijatelji budu prisutni, i da se pre svega zabavimo. Ne želim sedeljku kao što to biva na većini rođendana na kojima sam bila prisutna... Najbolji poklon koji mi neko može dati je svoje dobro raspoloženje (koje nije izazvano alkoholom).
Ali je l', svako ima neku želju skrivenu u dubini svoga srca...
Moja će nažalost ostati samo to - želja.
