Ona se budi

"Никад нећу све
Успети да смирим моје демоне
Чак и да могу нећу све

А и када бих у томе успео
Можда бих лошега горим заменио"

***

МОЖЕШ МЕ ЗВАТИ КАКО ГОД ХОЋЕШ,

ЈЕР ЈА НИСАМ ИМЕ!

П.С. Фотке сам фоткала ја пре око два сата. Нису фотошопиране, само сам се играла са фотоапаратом.

До пре недељу дана сам мислила да ћу током прве године факса свакодневно путовати из мог места до Београда. Но, родитељи су ми нашли стан. Још ништа није баш сто одсто сигурно, али највероватније је да ћу већ од прве године живети у Београду, с обзиром да већ имам две опције за стан.

Савршено! Још од уласка у своје бунтовно доба сам желела да живим сама (мислим, са неким, али без родитеља, тј. неких старијих особа). То сам желела из разлога... Па, заправо и није постојао разлог. Није ту била толико присутна жеља за самосталношћу (мада сам одувек била склона томе), колико терање контре.

Како сам све више одрастала и стицала разна животна учења, све сам више схватала да заиста, без присуства ината, желим да се осамосталим. Желим да сама будем одговорна за своје поступке, желим да имам обавезу да сама (пре)живим. Да ми нико други не кува, пере одећу и спрема кућу. И све је супер.

Скоро апсолутно све.

Нисам рачунала само на једну ствар: заједничко одлучивање.

Мој дечко је снужден, јер нећу путовати прве године, да бисмо после живели заједно. И ја не знам шта он заправо о свему томе мисли и у чему је заиста проблем, онај прећутан. Нисам девојка која лумпује по журкицама и вара свог дечка, ту нема шта да се брине. Један једва извучен одговор је био да нећемо толико времена проводити заједно (јер се и сада виђамо само викендом због школе и проклето скупих бусева). Реално, можемо и да се виђамо свакодневно, ако је то проблем. Може било када да сврати код мене пре, или након предавања. Чак и да преспава понекад (понекад због тога јер планирам да ми најбоља другарица буде цимерка током прве године, али ту још ништа није сигурно).

Био ми је једном чак предложио да живим код њега у Панчеву. Иако сам рекла да можда, вероватно хоћу, одмах сам знала да не бих могла. Опет - у циљу да се осамосталим, одласком од родитеља, дошла бих код њега, а он живи са мамом. И опет бих била на истом као и да живим код куће.

Једноставно, сав мој улаган труд у школи је био због тога да имам довољан број бодова, како бих (првенствено) упала на буџет и да ми тако, после моји могу платити стан.

И он је имао неке планове да пређе са мном у БГ, али с обзиром да није на буџету, мама му не може плаћати и то и то. Једино ако би се довољно потрудио... 

Мада, ко зна да ли је то прави проблем.

И шта ја могу да одлучујем, кад не могу лепо са сагледам целу ситуацију, јер он ћути.

Ако су моји у ситуацији да ми плате стан - нећу се двоумити. Иако ми је криво због могућих реакција Сзива (мој дечко), не могу да пустим у воду сав свој труд.

А реално - љубав се неће угасити ако се преселим (још ближе њему). Барем не са моје стране. Страхови ће кад-тад морати да буду савладани.

Шта би тек било када бих хтела у Нови Сад? Срећом па ми је свеједно у ком месту ћу студирати. 

Или на немачком "Die Welle" је филм снимљен две хиљаде и осме године у Немачкој. Поента филма је фашизам, диктатура, виша раса, аутократија и наравно људска психа.

Желим само да препоручим филм, али не и да вам кажем тачно о чему је реч. Рећи ћу само оволико: професор панкер добија тему "Аутократија" коју он мора да представи својим ученицима, уместо "Анархија" коју је он желео. Ученици су тотално незаинтересовани, наравно, као и сви средњошколци. Да би професор учинио часове све више и више интересантним, он уводи разна фашистичка правила које они прихватају да поштују, ради часова, наравно. Но, шта се догоди када се неко превише загреје за неку ствар?

ОДГЛЕДАЈТЕ ФИЛМ, ПРЕПОРУЧУЈЕМ ВЕОМА, ВЕОМА!

Ево и трејлер (копираћу само линк, јер ме изгледа овај блог мрзи па неће да ми уплоадује видео): https://www.youtube.com/watch?v=1HbsHatqKqc

Филм је, иначе, снимљен по истинитој причи.

Можете да преузети са нета, или гледати на нету (на сајтовима као што су филмовизија и слични).

Поздрав!

П.С. Ако будете гледали филм, јавите ми утиске ;)

Има тренутака када жалим што не живим свој сан!

Иако су моји снови већином неповезани, овај је био веома реалан.

Факс и мотор.

Као прво, мислим, прва срећа је била у томе што сам уписала факс (без обзира што је он био смештен у мојој основној школи и што су професори били из моје средње школе, ја сам била на факсу!). Немојте сада схватити погрешно, ја хоћу уписати факс ове године, али се много плашим пријемног јер ми је једини циљ буџет...

Нема буџета, нема факса. > Нема факса, нема образовања. > Нема образовања, Сања ће бити веома тужна.

Други део сна је што сам добила прелеп мотор на поклон. И пошто се не разумем у моторе, све што могу рећи је да је био црвен, аливише бордо... и није био скутер! Мислим, био је неки од бољих мотора, али такви што се могу виђати свакодневно.

Нешто налик овоме:

Нешто што ћу имати - никада.

Ехх...

Него, да проверим сановник.

Факултет-добро ћеш проћи. / Мотор-примите понуђену помоћ у послу и постићи ћете жељени резултат у послу.

И да, сад се сећам. Сањала сам између осталог и другарицине очи. Обе су биле различите боје, само не могу да се сетим боја. Уф.

Но, ништа. Одох.

Не могу тренутно да се сетим који је то текст био у коме сам ову реченицу прочитала (не идентично написану, већ по смислу исту).

Суштина је у томе што терање, прекоравање и неки блажи обилици овога доприносе повећању бунта, а бунт у оваквим случајевима не доноси напредак, нипошто.

Терај ме да нешто урадим - Е БАШ НЕЋУ. Чак и ако ми то говориш из оне најбоље намере. Моје обавезе нећу радити када ми то неко каже, већ када ја одредим да је време да буду урађене.

Похвали ме за неку ситницу коју сам урадила (а има их много, без бриге) и имаћу инспирацију за даљи труд и напредак!

Кажи ми и онe најмање речи похвале и доказаћу ти да сам те речи заслужила.

Прекоравај ме, пустићу те да мислиш да си у праву.