До пре недељу дана сам мислила да ћу током прве године факса свакодневно путовати из мог места до Београда. Но, родитељи су ми нашли стан. Још ништа није баш сто одсто сигурно, али највероватније је да ћу већ од прве године живети у Београду, с обзиром да већ имам две опције за стан.

Савршено! Још од уласка у своје бунтовно доба сам желела да живим сама (мислим, са неким, али без родитеља, тј. неких старијих особа). То сам желела из разлога... Па, заправо и није постојао разлог. Није ту била толико присутна жеља за самосталношћу (мада сам одувек била склона томе), колико терање контре.

Како сам све више одрастала и стицала разна животна учења, све сам више схватала да заиста, без присуства ината, желим да се осамосталим. Желим да сама будем одговорна за своје поступке, желим да имам обавезу да сама (пре)живим. Да ми нико други не кува, пере одећу и спрема кућу. И све је супер.

Скоро апсолутно све.

Нисам рачунала само на једну ствар: заједничко одлучивање.

Мој дечко је снужден, јер нећу путовати прве године, да бисмо после живели заједно. И ја не знам шта он заправо о свему томе мисли и у чему је заиста проблем, онај прећутан. Нисам девојка која лумпује по журкицама и вара свог дечка, ту нема шта да се брине. Један једва извучен одговор је био да нећемо толико времена проводити заједно (јер се и сада виђамо само викендом због школе и проклето скупих бусева). Реално, можемо и да се виђамо свакодневно, ако је то проблем. Може било када да сврати код мене пре, или након предавања. Чак и да преспава понекад (понекад због тога јер планирам да ми најбоља другарица буде цимерка током прве године, али ту још ништа није сигурно).

Био ми је једном чак предложио да живим код њега у Панчеву. Иако сам рекла да можда, вероватно хоћу, одмах сам знала да не бих могла. Опет - у циљу да се осамосталим, одласком од родитеља, дошла бих код њега, а он живи са мамом. И опет бих била на истом као и да живим код куће.

Једноставно, сав мој улаган труд у школи је био због тога да имам довољан број бодова, како бих (првенствено) упала на буџет и да ми тако, после моји могу платити стан.

И он је имао неке планове да пређе са мном у БГ, али с обзиром да није на буџету, мама му не може плаћати и то и то. Једино ако би се довољно потрудио... 

Мада, ко зна да ли је то прави проблем.

И шта ја могу да одлучујем, кад не могу лепо са сагледам целу ситуацију, јер он ћути.

Ако су моји у ситуацији да ми плате стан - нећу се двоумити. Иако ми је криво због могућих реакција Сзива (мој дечко), не могу да пустим у воду сав свој труд.

А реално - љубав се неће угасити ако се преселим (још ближе њему). Барем не са моје стране. Страхови ће кад-тад морати да буду савладани.

Шта би тек било када бих хтела у Нови Сад? Срећом па ми је свеједно у ком месту ћу студирати.