Volim, po prvi put volim. Iskreno, suludo, jako, sebično.
On je neko ko je pored mene u dobru i zlu, neko na koga se mogu osloniti u svakom smislu, neko ko čini da mi zablistaju oči kada ga vidim, neko poseban... Zašto sam potisnula sva ta osećanja kada sam uvidela da je uvek tu? Možda zbog toga što sam bila sigurna da je ljubav jedino što treba da dvoje ljudi uspeju da budu zajedno.
Zašto sam otvorila oči tek, tj. zašto mi je on otvorio oči tek sada kada može svemu biti kasno? Sada kada je postao hladan prema meni. Hladan, kao što sam ja u mnogim trenucima bila prema njemu. Ne želim to, to me ubija.
Sada, kada sam razbistrila glavu, shvatila sam u čemu sam grešila i šta je to polako ubijalo ljubav.
Želim da budem pored tebe kada ti budem bila potrebna, želim da te tešim kada ne budeš srećan, želim da se smejem zajedno sa tobom nekim glupostima koje radimo ili vidimo, želim da i dalje mogu da spavam u tvom naručju, da te gledam tek probuđenog... Želim da sukobljavamo naša mišljenja, da raspravljamo o nekim 'svetskim stvarima'. Želim da te ljubim i da se držimo za ruke... Želim da mi pobegneš dok šetamo, pa da moram da te stignem i da...
Želim da te zagrlim, i nikad ne pustim.
I da te volim, kao da postojimo samo mi.
Ako sam ranije mislila da si ljubav mog života, neka sam. Sada ne mislim, sada svaki delić, svaka ćelija u mom telu viče da si mi potreban, da si onaj koga želim pored sebe.
I spremna sam, spremna sam da se borim do poslednjih atoma svoje snage da se tvoja ljubav ne ugasi.
"Ne želim i ove noći da zaspim
Grčevito stežući jastuk,
Pokušavajući da
Prenesem mu što manje boli.
On se svega priseća
Jer kao da živi i oseća,
Kao da kuca
I kao da diše
Sve jače i sve više.
Kao,
A boli, boli..."
