Заиста, шта бих требала да радим? Да их испљунем, да их исповраћам... Шта, шта?! Јер заборавити их не могу, нарочито не на данашњи дан.
Данас имам матуру. Да, завршила сам гимназију... Могу слободно рећи да ми је ту гимназију обележила једна љубав. Љубав која се, мислим, осећа само једном у животу на тај слободан, интензиван, дечији и себичан начин. Били смо срећни. О да! Били смо! Све док се нешто из дана у дан није преокренуло за сто осамдесет степени. И није се вратило на старо, а није ни нешто ново започело.
Добро, доста о томе, претпоставља се да сам заборавила. Барем то свет мисли. Небитно шта се дешава у мени. Нарочито овог дана када ето, већ сада у мени настаје олуја. Рекао си да ћеш плесати са мном валцер на матури. Угх!!! Моја туга је бесна, а мој бес је тужан! Ето, видиш, твоје мале глупе речи нису престале да утичу на мене, без обзира колико их игноришем. Без обзира колико сам их игнорисала за ова два-три месеца!
Нећу мислити на тебе! Не желим, заиста не могу. А знам, помислићу.. ЈЕР САМ ПРОКЛЕТА БУДАЛА.
"Да ли можеш
Да ли желиш
Да си тако јака
Да ли можеш
Да издржиш све?!"
Не могу и не желим, али боље ми је кад се мисли супротно.
Е да, знам да нисам одавно писала, али ето, речи су ме убијале, па сам их избегавала. Проблем је што сада не могу да нађем речи када желим јер осећам велику празнину и збрку. Још увек.
Ае, довиђења.
