Moj dečko mi zadaje muke. Misli da je manje sposoban od toga koliko to zaista jeste. Nekoliko nepoloženih ispita su ga bukvalno ubedili u to. Želim to da promenim, ali ne znam kako. Pričam sa njim, govorim mu kako ne treba da gleda unazad, da treba da gleda ono što predstoji i da o tome razmišlja pozitivno, ali kao da odbija da to čuje! Ja stvarno ne znam šta više da mu kažem, kada na svaku moju rečenicu on udari neku pesimističnu kontru i ne želi da izađe iz te prostorije u koju se zaključao. Mada, možda (verovatno) i želi, samo ne znam šta ga sprečava...
Ne bi me brinulo da on to ne može, ali on je pametan. Ne znam više kako da ga nateram da shvati da mora da se POTRUDI MALO VIŠE ako je to potrebno, a ne samo toliko koliko on misli da je dovoljno.
Ne želim ni da vršim preterano pritisak na njega, jer sam svesna da je jedno jako osetljivo biće. Osećam da su mi ruke vezane, ali da mogu da ih odvežem. Samo ne umem pronaći način.
Osećam se tako loše i bedno što ne mogu pronaći odgovarajući način da doprem do njega...
Uh!
